Дело

НЕОВИТАЛИЗАМ У САДАШЊОЈ БИОЛОГИЈИ ЗУ1 « • М( Кад прва ентелехија пређе у другу, дакле кад психа облш£а'пређе у видљиву форму, тек тад имамо цео живи организамч ^'^Ентелехија не чини ништа, кад материја узима облнк или буде формирана, него делује моћу свога бивања на формирање. Форма се сама пак не мења. Форма готовог одраслог живог бића налази се дакле, по Аристотелу, већ у иочетку ембрионалног развоја као невидљива прва ентелехија или психа форме у организму. Она управља грађењем живих бића евојом екзистенцијом. Дакле готова форма је у овом случају један узрок. Вршак и крај напредовања животног тока и кулминација живота зове се »re/og«. Будући да је крај, »re'Aog«, у овом случају и узрок формирања, који утиче, може се говорити о финалном крајњем узроку или causa finalis. Зато је психизам Аристотелов телеолошки. И ако је Декарт појам жлтота раздвојио у строго три одређена појма: у чисто механпстични појам, који у организмима треба истраживати, у појам свести, који психолошком интроспекцијом треба објаснпти (cogito, ergo sum) и треће на деловање живота на свест и деловање свести на живот, зашто Декарт захтева помоћ „assistentia Dei“ или „concursus Dei“, ипак та подела у биофилозофској синтези није играла велику улогу. Сва три правца старих Грка опажају се иј-код садашњих синтетичара биолошких, неовиталиста. Супстанционални неовчтализам опомиње на пирозоизам; биогени етар Дањилевског као да је нека врста »лир«-а. Ентелехија Дришева није само по имену слична Аристотолевој него и по неким главним особинама. И једна и друга је психистична, анимистична, и једна и друга непросторна,. и материјална и делује, ако не утиче активно, на стварања облика. Панзоистичко становиште приближава се монизму енергетичном; и код једног и код другог живот се налази у опште. Код Бехћерева налази се свест у енергији, у нотенцији, живот је акумулацпја енергија. За панзоисте живо биће је будно, а мртво усиавано. Код оба истиче се асонистичка подлога и разлика стања. Философска синтеза иојединаца је пролазна; она већпном носи израз типа њезиног творца, умире брзо као и творац, јер не носи безлични жиг опћенитости. Наука је синтеза опћенитости, која прелази носле мањих и већих потреса, примајући