Дело

444 Д Е Л 0 — Када бих био сиромашан, почео бих штогод радити, да на еешто употребим себе, своје способности и своје време. Али на несрећу нисам чак ни сиромах. Овај распусни живот задаје ми страх, откако сам тебе волео, Марија. — Па шта ћеш да раднш ? — Шта ћу да радим? Ништа,драга моја - рече он јетко. — Ми смо јадници, Марко — заврши она тужно. — Ајадници су н оно двоје, можда још већн јадници но што смо ми; н ништа не можемо учиннти за њих. — Ништа не можемо учинитн за њих — као одјек понови тужно Марко. — Ни једно од нас не може учинпти ништа за друго рече Марија очајнички. Цело тешко, огромно, неодољпво бреме судбине са својим тајанственим али ипак узвишеним законом, са својим ненеумитним законима, свали се на њих. II онако млади, бујни и лепи осећаху да су изгубљени, да не могу ни умрети ни живети, да лутају по тами јадикујући, затворених ушију да не би чули јауке оно двоје остављених; осећаху да их нико ue може утешпти и да никога не могу угешпти. Таште и горке беху њнхове вреле сузе, таште и горке беху вреле сузе оно двоје далеких. Жена устаде, бледа и снуждена лица, закоича свој мантил и намести шешир. — Ја идем, Марко — рече. — вар те не могу ја отпратити, Марнја? — унита је он очајеички. — Не. Остани. Пустп ме да пдем. — Хоћу ли те видети сутра? — Зашто хоћеш да ме видиш, Марко? — унита она дрхтавим гласом. Тако. Рад сам видети лице своје пријатељице, чути глас своје пријатељице, да се не бих сутра осећао још више изгубљен, још више усамљен, Марија! Ох, Марко, Марко, зар не би било боље да се сутра не видимо? — упита она гласом који је још више дрхтао. — Не, Марија, не. И теби је потребно да ме видиш; и ти си тако сама, тако изгубљена! Ја ћу сутра доћи па тебе. Дај ми реч да ме се нећеш клонити.