Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 445 Марију обузе дрхтавица, која је била тако јака, да се она једва држала на ногама. ^ j— Марија, дај ми реч да ме се нећеш клонпти! Само тако Vf те нустити. — ...дајем ти реч — одговори она тихо. Оштар ветар, ветар којн сече, збрисао је сутрадан с језера сву маглу, сва испарења и дигао с брежуљака, с оближњих брда и далеких планина маглене облаке, који су им заклањали рубове, боју и врхове. Само небо је било застрто, од зенита до хоризонта који се губио иза високих планина, белом и густом копреном од облака. Испод те огромне беле копрене, коју као да ништа не би могло пробити нпти оживети, чинило се да су глечери на крајњим врховима још бељи ; још црњи, још оштрији стеновити висови, још огољенији оближњи брежуљци које је јесен опустошила и који су се огледали у оловној језерској води. Овда онда, на махове, духнуо би снажан ветар кроз мирне луцернске улице, преко пространог, дрвеног моста, преко дивног каменог моста и лако набирао мирну језерску воду. Око каменог моста лепршали су се голубови, испод његових лукова гакале су суре патке, а мало даље, на пристаништу, разлегао се дуги фијук брода, који полази у Флиелен. Било је још рано јутро када се Марко Фиоре на једним колима довезе у Кринс, крајње луцернско предграђе, у подножје брдске железнице која води на Соненберг. Он је изгледао као човек, који је рђаво спавао, коме се несаница изражава на лицу, али који се напослетку, у освитак, умирио неком својом чврстом одлуком. У кола брдске железнице, у која је сео да се одвезе аа Соненберг, уђе само једна особа, неки Немац, можда из Луцерна, који, пушећи своју кратку лулу, седе уједан кут. Узалуд је кондуктер дуго звонио и двапут дувао у свој писак: за Соненберг није било других њутника 'осим Марка Фиореа и човека с лулом. Велики и помало суморни хотел Соненберг налази се на неколико корачаји од горње станице брдске железнице; пред њим се пружа низбрдо велики врт са гредицама и дрвећем; а иза њега, узбрдо, протеже се огроман парк. Марко Фиоре обрати се вратару, који је седео у празном трему, нразном као и врт, кроз који је Марко прошао, као што је морао бити празан и