Дело

446 Д Е Л 0 парк с високпм дрвећем. Госпођа Марија беше већ изишла: отпшла је ка Гучу. II вратар који је стао пред врата показа Марку руком правац и пут, додавши на француском који је потпуно звучао немачки, да је то доста велика шетња. Не саслушавши га до краја, упути се Марко једном пространом шумском стазом. II корачао је, не гледајући преда се, оборених очију, предат својпм мислима, свом дубоком и живом унутрашњем раду, корачао је дуго, не сретнувши никога, не гледајућп предео, не видећи готово куда иде. Ог.да онда ветар би подухнуо снажније, те би дрвеће зашуморило готово човечјим гласом, запахнуо Марка по лицу, по целом телу, минуо мимо њега уз силно хујање, које би ослабило, изгубило Сс, не тргнувши га из његових дубоких мисли, у које се занео. Када се напослетку пренуо, није знао колико је тако ишао; али протекло је доста времена, а Марију није срео. Широка стаза продужавала се још, а бело, бескрајно бело небо као да се беше спустило над саму њу. Напослетку, на једном раскршћу, прочита Марко на дрвеном нутоказу: Гуч; бела стрела на плавом пољу показивала је на десно. Он се крену у том правцу, крочп педесет корачаји, потом застаде запањен, изненађен. Налазио се у некој необпчној шуми, шуми од високих огромних дрвета, чију виспну око готово није могло сагледати. Стабла у тих дрвета била су округла, снажна и внтка, без грана до извесне висине, тако да су личила на ступове од чистих сја.јних тучаних светњака; лиснато грање почињало је високо горе и било толико густо иснреплетано, да је готово иотиуно заклањало небо, слабило светлост, тако да је непобедива полутама владала у тој густој шуми. Та висока, огромна, као стрела права дрвета била су честа, једно до другог, и чинило се да их има небројено, н расла су с обе стране стазе која се, идући право, губила у тој тихој, суморној и вечитој полутамн, коју ни најмањи сунчани зрачак не могаше никада расветлити. Ннкада се зачуђеним очима Марка Фиоре није нека шума учиеила необичнија и суморнија; пикада он ннје у некој шуми удпсао такав загушљив, такав гробнн ваздух; нпкада ни.је у шуми запазио такву дубоку н суморну тишину; никала није ишао кроз шуму, у којој бн владала таква језовита полутама. С обе страпе падине лежале су гомиле сухог лишћа разних боја, од отворено жуте до угасито црвене; али све те боје сливале су се у тој гробној иолутами у једну једину. Осе-