Дело

« ИОСЛЕ ОПРОШТАЈА 447 ћање ужаса, трагичиог ужаса, али и кобног ужаса, обузимало је душу Марка Фиоре, док је корачао између прастарог дрвећа, кој£.-јеКличнло на суморне погребне светњаке, кроз ту шуму у којој не беше ни птичијег цвркутања, ни мириса цвећа, ни сунчевих зракова, у којој чак и ветар беше побеђен, у којој је владао мемљиви гробни ваздух. Учинило му се да иде у сусрет својој јединој судбини, када се упутио дрвеној клупи, на којој је испод тучаног стабла, ногу наслоњених на гомилу сухог лишћа, седела Марија Гваско и гледала га како јој прилази замишљених па ипак умиљатих очију. — Ова је шума језовита, Марија — рече он тешко дишући, и седе крај ње. — Да, језовита — одговори она и погледа око себе. Али ја долазим сваки дан овамо и предајем се тој њеној тихој и неодољивој јези. Све ми се чпни, Марко, да је неко овде морао умрети; и то можда нико не зна. — Можда од љубави, или од бола, или због равнодушности — додаде он и погледа око себе. — Или можда што се наситио живота — рече она као да говори самој себи. — Све се могло догодити овде — настави он као кроза сан — суров двобој; убиство, за које се не зна; самоубиство о коме се није дознало. Зар вам то не улива .језу, мила Марија? — Живот је тегобнији него смрт — рече она омахнувши главом. Он узе њену руку на којој је била бела рукавица; лаким и поверљивим покретом скиде јој ту рукавицу, и пољуби је двапут или трипут у прсте и у длан. — Марија — рече он — ја сам ноћас много премишљао. Најпре ме беше обузео неки самртни немир, те сам хтео да устанем, да изиђем, да те по ноћи тражим; затим сам се мало ио мало, потпуно умирио, јер сам видео стазу нашега живота. — Стазу нашега живота? — упита она узбуђено. — Да, стазу нашега живота, Марија. Она је једна и иста; и не остаје ни мени ни теби друго, него да је заједнички пређемо. — Шта кажеш, Марко? — узвикну она дигавши се. — Кажем ти да ми морамо заједно живети до смрти одговори он болно и сетно.