Дело

452 Д Е Л О корак. Чинило се да је у тој тамној шуми све поумирало пре много година, пре много столећа. — Тамо, у мојој кући, рећи ће — поче она као кроза сан:— Она га је непрестано волела и непрестано је лагала, кадаје говорила да га не воли... — Да, рећи ће тако — промрмља тужно Марко Фиоре. — А твоја жена, Марко, рећи ће овако — настави Марпја монотоно љуљушкајући главу, као да спава:— Марко је није никада заборавио и непрестано је л а г а о... — Јамачно ће тако рећи. — А све то биће неистинито, Марко; јер ми ћемо сада, по други пут, бити заједно без страсти, без љубави, без заноса... — Тако је, Марија. — Хоћемо ли нас двоје да одигравамо комедију, Марко? — упита болно. — Комедију љубави? Зар не бисмо могли живети као два друга, као два пријатеља? Реци ми, зар не би смо могли барем тако живети, да не лажемо? — Не, мила моја, не — одговори он тихо и болно смешећи се. Ти си женско; ја сам мушко; ми смо још млади; ми ћемо непрестано живети заједно. То што ти кажеш није могућно... — Ох, Марко, Марко, зар без љубави? — промрмља она,. окренувши главу на другу страну, као да се стиди. Он је ћутао, јер je осећао да је била у нраву. Али није могао да је вара. — И то је, мила моја пријатељице, казна. Хладно, равнодушно понављати радње, које су биле пуне жара и у којима душе и чула осећаху да се може живети у највећем усхићењу, то је, дакако, веома болно. — Ох, Марко, Марко! — изусти она, наслонившн главу на његово раме и сакривши лице па његове груди. Он је благо привуче к себи и пољуби је у очи, које беху поруменеле, без суза, у побледеле образе и бледе усне. — Али ћемо папослетку — рече он дубоко уздахнувши у том испаштању наћи неког нежног ужпвања. Моја наручја те оознају, Марија,'а моје груди су ти поуздано прибежиште. Ја познајем твоја наручја, и знам да ћу моћи, додуше не у усхићењу, не у заносу, али спокојно спавати на твоме срцу. — Данп ће иротицати споро и немо... — промрмља она,