Дело

. „ ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 4бЗ * М када је устала и узела се с Марком под руку, и када су се полбГко кренули стазом која је била права као стрела. ^ Да, Марија — одговори јој он. — Наше душе he само потајно оплакивати оно чега више нема. — Да, Марија, тако је. — Срећни, срећни нећемо никада више бити. — Никада више, Марија. — И тако ћемо ићи у сусрет смрти, Марко... — заврши она гласом који је био пун бескрајне туге. — Заједно, Марија. — У сусрет смрти... — Корак по корак, заједно... Били су у најгушћој чести те суморне шуме, која је личила на огроман гроб, између тисућа тучаних светњака, који као да беху упаљени нечем великом што је умрло. Он уђе у дворницу у којој га је Марија очекивала, читајући неку књигу. Она диже очп и насмеши се неопажено и сетно. — ...m’ aimes? — упита ]е Маркона француском готово детињасто, гласом у коме није било ни тона ни боје. — ...t’ aime — одговори она тихим и безбојним гласом. Он је пољуби и она му врати пољубац. — ...toujours? — упита она. — ...toujours — одговори он. И речи и покрети били су исти као и некада; ницали су из уеиомена које су им остале у чулима, ницалп у неком спољашњем облику који им је био непознат. Пуне неутешног бола биле су им душе, пуна неутешне туге срца. Превео е талијанског Михаило Добри*.