Дело

ЈУТРА И ВЕЧЕРА НАД ЈЕДНИМ МРАВИЊАКОМ 11. Проповед о но!\ној бури. Силна је бура колебала ову ноћ, мали мрави; стихије с позезаним очима лупале су једна о другу и при њиховој лупи пировала је смрт. Многа су дрвета ишчупана из корена, многа су гнезда разорена, многа су се људска очарања обратила у разочарања. Скривено од звезда, грозно наличје природних стихија уграбило је ноћас прилику да се покаже. Гле, и вама то наличје није остало непоказано, другови мо.ји: дом ваш је, гле, разрушен ; кроз њега су ноћашњи млазеви бесомучно јурили, кроз њега је ветар својим зверским вијењем сву ноћ читао своју панихидну песму. Само неколико вас још видим у животу, — сви остали су закопани под развалинама дома вашег. II вас неколико обезумљено посматра сад никад досад невпђен призор пред собом. Бура је навукла лпшће на ваш дом, по лишћу је превукла слој песка, на песку лежи тичја нога и змијски реп; један камен пред вратима дома, и попети на тај камен вас неколико бродоломника збуњено посматрате око себе, с ужасом и недоумљењем. Ужас и недоумљење показују се јутрос на лицу свега, што је се само из прошле ноћи са животом извукло на светлост. И над тим ужасом и недоумљењем земље царује свечан мпр васионе, с ведрим и светлим лицем. Сунце изгледа златније но игда, његово поље око њега плавље но игда, атмосфера тиша но игда. Вода и ваздух леже и као кривци непомични ослушкују пресуду јутра. Бура, прокрчнвши широк пут смрти, као да је и сама умрла.