Дело

82 Д Е Л 0 непосредно за тим, закључен други трговински уговор 1892 године. Није потребно да се изближе забавимо овнм уговором. Од првога уговора разликује се јачим специјализирањем и знатно вишим царинским ставовима, који су последица пораслог покрета оних дана у корнст заштитне царине. За општу оцену тога уговора потребно је сетити се, да је тај уговор имао везе са великим средње-европским уговорима, при чијем смо закључивању и преговорима ишли руку под руку са Немачком. Несумњива корист овог заједничког рада овде нам је ипак била од штете. Наш повлашћени положај у Србији оспорен је и уговор из године 1892 не помиње више користи, које смо толико време на српској пијаци уживали. Пограничне иак повластице за Србију тада су још остале у снази. Истина, и њима је скоро дошао крај. Скоро по закључењу баш је у тој тачки поколебан уговор о коме говорим. Повода за живо препирање дала је тада, као што је познато, такозвана клаузула о царини на вино којом је Аустро-Угарска Италији признала повластицу за увоз вина. Француска се, овим повлашћењем Италије, осетила јако оштећена у своме извозу вина за Аустро-Угарску, а Русија, с којом је монархија тада водила преговоре за закључење уговора, потпомогла је гледиште свога савезника, те је — позивајући се на опште признато начело највећега повлашћења — оспоравала преференцијалне изузетке п тпме погодила и српске нограничне повластице. Русија је, дакле, прва снречила даље њихово важење. Али још много моћније и трајније дејствовао је аграрни покрет у Угарској и Аустрији на наше трговинске односе према Србпји. Тај покрет био је управљен против сваког увоза живе стоке, а као плод дуготрајннх иреговора појавило се ново начело о контингентованом увозу меса, т. ј. увозу извесне количине заклане стоке по нижем царинском ставу, којим се омогућава тај увоз. Аустро-Угарска била је нринуђена да пренагло откаже уговор из 1892 год., који нрестаде важити концем фебруара 1906 године.