Дело

4 Д Е Л О Изнебуха дјед престаде да се моли. Погледавши нас редом, запита за Странца. Нико не знаде што да каже. Није се видио цијелога дана у кући. — Камо је? — у себи се упитасмо. Привинувши се уз мајку, мишљах на њ, па као да га већ давно нијесам видио, долази ми пред очи његово лице осуто морском посолицом, влажна коса као морска трава, а мале разрочне очи једва се запажају испод густих, просједих обрва. И дође ми на памет дједово причање, да је Странац родом негдје из Италије. Бијаше већ давно капетаном трговачке лађе, што је настрадала међу шкољима наше кршевите обале. У чамцу спасио је го живот. Не знаде што да почне, и хтио је да и даље остане капетаном, па макар било то капетаном мале пловидбе. Одсле пловио је својим малим чамцем поред обале нашега продора, тражећи помњиво и устрплшво потопљене отпатке, што их је море за јаких јужина избацивало на жало уоколо пустих рата, по драгама и шкољима, — купио их и бацао у чамац те продавао у оближњем граду. Кад би пак та зарада, као и остале нузгредне, издала, ловио је рибу, пекао је на жалу и њом се хранио. За љепших времена спавао би у морским пећинама и заклоницама ; а кад би зачестала студенија и грђа, затворио би се у наш стари Каштио. Спавао би под пространим стубама и гријао се с дједом који је волио туђе, непознате људе. Нијесам га волио, али опет пријатно ми је било кад би за тамних јужних дана долазио кући, па под стубама у тмини угледао искру свјетлости из његове луле: — јавио бих му се и страх би ме минуо. Али на једном сину ми мисао: да није он сада на мору у олуји? — Валови, високи као Каштио, дижу чамац и падају с њиме у дубину. Странац сједи мирно у њему, подвргнуо се удесу и својим леденим, закриљеним очима гледа у смрт... Бдијемо дуго у ноћ. Мајка ме пољуби и положи у постељу. Слушам како стари Каштио запомаже. Бог зна колико је он досада издржао овакових олуја. Дјед их је неколико јаких упамтио, а вели, давно још прије њега, отраг шест стотина година, стојао је он у олуји цио и јак. Сада у ноћи чујем над њим очајан јаук, а доље из бедема силно море једнако нешто извлачи и котрља. У слатком, ћудљивом расположењу не могу да засиим, и дуго и дуго ослушкујем олују....