Дело

У СТАРОМЕ КАШТЕЛУ О И, у олуји, дубоко у ноћ, слушам латинске псалме што их дјед, бичевајући се конопцем по голоме тијелу, на глас, разговјетно изговара. Заспао сам у шуму мора и у посљедњим наглашеним ријечима псалма, гледајући пред собом на пучини, у олуји, закриљене, ледене Странчеве очи. Некако пред сунце пробудише ме јаки, мушки гласови у ходнику. Неко, лупајући у врата, зваше оца. Па повика : Странчев чамац избацила је олуја на жало! — а је ли он код куће ? — Није — одговори из постеље отац. Онда га је море ноћас прождрло ! — повика њих неколико и похиташе низа старе, простране стубе. Обукао сам се у хитњи и пожурио напоље. Дочекао ме ведар, испран зимњи дан. Море дахће у сунцу које се рађа. Изваљени чамац лежи на жалу. Гледам на широку, обасјану пучину: нигдје трага ноћашњој смрти. И моја дјетиња душа, тек што часом пожали ноћашњега топца, радосно поздрави Сунце и Море. Иво Ћипико.