Дело

ПРОЛЕТЊИ ДИТИРАМБИ Г-ци Б. I. Никада појмити нећеш ову безмерну нежност, која к’о танани превез љубав обвија моју . . . Вечито остаће тајна Радост дубока моја : студенац поноћне туге, врело јутарњих суза . . . II. Као ови први будаласти дани, кад се сунце меша са снегом и кишом, исто тако и ти несталне си ћуди : радост мешаш с тугом, а осмех са сузом . . _ Чудно ! Али крити истина се не да баш несталност ова привлачи ме к теби; сфинга ти си за ме, која у самоћи мени пропаст спрема и најдубљу срећу! III. Ја те ипак волим! И ма каква да си, волећу те вечно као судбу своју; нећу да се срдим ни на срце хладно : примићу што бациш као милостињу —