Дело

УМЕТНОСТ РЕНЕСАНСЕ У ИТАЛИЈИ 13насликано у Дантеову „Новом Животу“, како Ботичели прослави у својој Примавери, како је Рафаел носио у својој души, беше ишчезло са својим цвећем и својим мирисним дахом. Цркве из XVII века; једре, лимфатичне, сочне и незграпне фигуре Рубенсове одговарале су потпуно „црквеноме“ идеалу онога доба, ну оно чисто хришћанско осећање, какво се оваплоћава у импозантним катедралама готским, у сликама једнога Дућа и једнога Фра Анђелика да Фиезоле, беше се за навек утулило. Као што смо већ видели, схватање наге фигуре различно је у периоди ренесансе и у Староме Веку. Лука Сињорели сања о чистој човечјој фигури, о човечјој фигури као таквој какву Антика није познавала. У античкој уметности нема безимених фигура. Једна се зове Аполон, друга Афродита, трећој је име Перикле, четвртој Цицерон и т. д. У чувеној процесији великих Панатинеа, илустрованој на Атинскоме Партенону, сретамо се, истина, са фигурама, које немају своје особено име, али се зна, да је то младеж Атинска, млади људи и младе девојке стидне лепоте и т. д. Фигуре ту имају једно заједничко име. Уметник је ту, као и на другоме месту, хтео, управо, да пружи нешто конкретно. Исти принцип руководи и уметност Средњега Века. У религиозним представама, било са библиским мотивом или са темом из светих легенада, увек се има посла са једним конкретним случајем. Друкчијеје то у уметности ренесансе. Наге фигуре Луке Сињорели не представљају човека какав је сада или какав је био у прошлости или какав ће бити у будућности, већ представљају једну идеално замишљену човечју фигуру без места и без времена. Ваља се исто тако сетити безимених фигура Микеланђелових на подножју споменика Јулија II (т. з. „Робови“ — у Лувру) или оних безбројних младих, нагих фигура на таваници Сикстинске капеле у Ватикану и др. Схватање наге фигуре у периоди ренесансе било је у основи различно од црквенога схватања у Средњем Веку. Ма да се Црква тешко могла помирити са представом Нагога, ипак је било тема, у којима је она морала добити места. То је био случај са Распећем, са Страшним Судом, и др. Позната.је на пр. стереотипна композиција Страшнога Суда у живопису Запада. Горе Христос као судија света, окружен апостолима и хоровима анђела, праведника и светитеља. Сасвим доле умрли устају из гробова под звуцима труба Страшнога Суда. Затим на једној страни грешници, који се стрмоглаве у Пакао, а на другој пра-