Дело

16 Д Е Л О љиној кугли и слави је као сунчани зрак, који проистиче од самога Божанства. Лепота тела била би само одсјај једне више лепоте духовне, којој би требало сви да тежимо. Ну у томе погледу веома је интересантно дело оригиналнога опата Ањола Фиренцуола, који дође на оригиналну идеју, да дамама из Прата, пружи забаве једним делом, коме даде наслов: „Discorsi intorno' alla bellezza delle Donne“ („Разговори o лепоти дама“). Дело je резултат опсежних студија и сопствених проматрања, које је вршио на женама и девојкама из Прата. То су била нека врста предавања, која је он држао својим дамама из Прата. Он се детаљно задржава на боји коже и косе и плавој боји (,,biondo“) даје преимућство. Коса мора бити густа, дуга и са витицама; чело мора бити ведро и два пута дуже него шире; кожа мора бити бела; обрве тамне боје, меке као свила, у средини најгушће а према крајевима утањене. Белизна у оку треба да је лако плавкаста, зеница не сасвим црна, и ако сви песници црне очи славе као дар Богиње љубави, док је плава као небо боја била својствена само богињама. Око мора да буде крупно и да је мало испупчено. Очни капци морају бити бели, крвни судови на њима могу бити само једва видљиви, а трепавице не смеју бити ни сувише густе, ни одвећ дугачке, нити много тамне боје. На лепоту очију се тада нарочито много полагало. Један дворски песник са Ферарскога двора беше у својим дистисима нрославио очи Лукреције Борђие. „Час се њен поглед разбукти у огањ, час је у стању да скамени. Ко би дуго гледао у сунце, ослепео би; ко би посмотрио Медузу, окаменио би се; ко би пак погледао у лице Лукрецијино: fit primo intuitu caecus et inde lapis (прво би ослепео, онда би се скаменио).“ Другоме једноме песнику опет њен поглед изгледа нежан и охол. Боја њена ока беше плава. Фиренцуола наставља даље анализу идеала лепоте,. какав он замишља, па вели: слепе очи морају бити беле боје, не смеју бити испупчене и одвећ узане. Како се изглед слепих очију модификује фризуром косе, Фиренцуола допушта себи један комичан екскурз на овоме месту против сувишнога кићења косе цвећем, при чему лице изгледа „као лонац пун каранфила или као један део јарећега печења на ражњу“. Даље Фиренцуола тражи, да се руменило образа повећава са повећавањем облине њихове. Нос се мора на више постепено сужавати. Уста морају бити узана, усне не одвећ танане. Кад се уста случајно отворе (дакле не при смејању или говору), сме се видети највише шест