Дело

УМЕТНОСТ РЕНЕСАНСЕ У ИТАЛИЈИ 19 Она he се овде онде појавити и у бесмртним творевинама Ра•фаеловим. Дражи пролећа прослави велики сликар фирентински Сандро Ботичели. Његова Примавера могла би бити символичка слика пролећа уметности, које обухвата велика епоха ренесансе. Она би могла означавати један „Нов живот“ (Vita Nuova“), који Италија проживе од Дантеа до Рафаела. Откровење човека и откровење природе била су два ве•лика момента, који допринеше препорођају и процвату уметности у периоди ренесансе. Све се беше у то доба стекло, да припомогне брзоме развоју уметности. Све је давало полета фантазији уметника и пружало хране њихову духу. Друштвени живот XV века створи једно веома погодно земљиште за успешан развитак уметности, књижевности и науке. Жена у то доба заузима у друштву веома угледно место. Она даје инспирације за велика дела. Уз то читав низ дарежљивих људи прихвата уметнике и даје обилна средства за подизање уметности. Никада, можда, нису прилике биле подесније за развитак уметности него тада. У Италији се врло рано беше извршило потпуно изједначење сталежа. Витешка каста не беше никад овде достигла ону висину, коју беше достигла у Француској и Немачкој. Стварању једне моћне аристокрације, која би у својим рукама имала и земљу и законодавну власт, као што то беше у Енглеској, сметало је то, што у Италији слободни градови доживеше нагли процват и што грађанске слободе веома рано беху извојеване. Леднакост, братство и слобода беху демократски принципи онога доба. Ништа није сметало, чак и у сталежу духовника, да се један човек најнезнатнија рођења попне до највишега достојанства. Ми видимо, да се неколико најзнатнијих папа из периоде ренесансе рекрутовало из веома нискога сталежа. Папа Никола V, познат под световним именом Томазо Парентучели, беше син некога незнатнога хирурга из једнога малога места (Сарцано). Младост своју проведе он као сиромашни учитељ, који је једва имао шта да једе. Његов чувени савременик кардинал Nicolaus Cusanus био је син једнога сиромашнога рибара. Франческо Ровере, доцније папа Систо IV, био је син једнога убогога лађара, а Феличе Перети, познији папа Систо V, чуваше као дечко свиње. Ово изједћачавање разлика у сталежима морало је бити од благотворна утицаја на развитак образовања п давало је подстицаја личној иницијативи. Племство у Венецији не беше никаквом преградом одвојено 2*