Дело

18 Д Е Л 0 жимаше Франческа д’ Асизи и његове следбенике. И као што једном фра Еђидио беше узео земљу за сведока своје проповеди, па три пута удари палицом својом по њој и три крина из земље никоше, тако би и све три уметности (архитектура, сликарство, вајарство) биле најјасније сведочанство о утицају, који на уметност ренесансе учинише Франческо д’ Асизи и његови последници. Данте је у врло тесној свези са духом тога покољења. Опис природе и њених лепота нађе у његовим песмама пространа места. У своме Пургаторијуму наслика он ненадмашном вештином јутарњу атмосферу и светлуцање, које подрхтава на тихо усколебаноме морскоме огледалу, што се пружило у недоглед. Он исто тако наслика провалу облака и набујалост река. Улазак у густи гај Раја подсећа песника на борову шуму код Равене, на чијим врховима одјекује јутарња песма тица. Петрарка схвата природу у потпуно модерноме духу. Она је та, која постаје повереник његових болова и његових радости. Она плаче заједно с њим и он осећа потребу да се исплаче на њеноме крилу и да од ње тражи лека за крваве ране свога срца. Нико дотле не беше тако дирљиво као Петрарка осетио драж самоће једне шуме или меланхоличну тишину једне долине. Требало је пак да прође више од једнога столећа, па да се и италијанска уметност заинтересује за природу и њене лепоте. Ђото чини почетак. Ну његово представљање пејзажа још је наивно, још је у духу византиске уметности. Њему још непрестано недостаје оштро око, те да на природан начин формира стене, које се у његову пејзажу појављују. Успеха је могло бити тек пошто уметници упознаше законе перспективе. А било је уметника, који скоро цео живот свој посветише студијама ове врсте. Такав беше Брунелески, такав беше Паоло Учело и Андреа Мантења. Требало је исто тако да се око уметника васпита за боје, да осети драж светлости и чар боје. У Нидерландској због тога представа пејзажа стоји високо већ у XV веку. У овоме правцу чини почетак Масаћо. Фра Анђелико да Фиезоле још је наиван. ТБегова позађа са стеновитим пејзажима необично су груба. Нзегов ученик Беноцо Гоцоли оде један корак даље у сликању пејзажа, ну гек је сликарима из Умбрије пошло за руком, да са успехом у уметности даду места пејзажу. Пјетро Перуђино уводи пејзаж у велику уметност Италије. Поља Умбрије, којима је негда корачала нога Франческа д’ Асизи, појављују се у позађу слика умбриских мајстора.