Дело

232 Д Е Л 0 општење божанскога достиже врхунац у једној тачки људског и историског живота, као што Хришћанство учи и о једном светском процесу, који Платон не познаје и који би он морао одбацити. Неизмеран утицај Платонов објашњује се и првобитним животом, који је целокупан радњегов надахнуо плодним идејама као и обилношћу покрета, који се код њега слободно развијају и у вечико формирају. Тако је Платонова философија кроз целу историју врло повољно утицала на буђење духова. Она се снажно опирала сваком падању у шаблонство и педантерију, обрћући поглед и смисао од малога ка великом, од ускога ка пространом и слободном. У исто је време богаство њено разним временима разне ствари пружило. У доцнијем старом веку Платон је постао вођом оних који су све јачу тежњу ка религији хтели да задовоље путем философије. Ту је он сматран као духовни проповедник мудрости која ће човека одвојити од заносне привидности чулног живота и обратити његове мисли ка вечном завичају. Исти философ је постао, услед своје пуноће живота, своје уметничке дражи, својег младачког радовања свему, што је лепо, омиљеним мислиооцем ренесансе. Мајстори ренесансе радо су хтели важити као његови ученици. А зар људи као Винкелман, Шлајермахер, Бек, не показују да се утицај Платонов осећа све до нашег столећа. Тако је његово животно дело исплело везу између свих времена, и речи једног доцнијег грчког мислиоца : „Платонов дух је вечито млад“ могу се с правом и данас поновити. Превео с немачког в. в.