Дело

ПЛАТОНОВА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА 231 нијом бића, каква се на земљишгу философије нигде не налази и каква се извесно никад више неће ни наћи, с обзиром на стално заплетање односа и увећавање супротности. У делу Платонову је бесумње највећа и најблаготворнија ствар заснивање свег човечанског рада и целе културе на науци. То је наше биће учврстило и удубило. Али, као што смо видели, такво схватање науке није имало за последицу запуштање осталог духовног живота, пошто се сви главни правци људског рада могу без сметња развијати, узајамно подстицати и помагати. Као што је сва разноликост била обухваћена снажном и великом личношћу човека, тако је и при одвајању и растурању сваки део стално понова тежио другима, да би у друштву са њима довео до једног животног циља. Доцнији је развитак поједине правце рада издвојио, не допуштајући тако непосредно спајање. Али та промена само увећава вредност Платонова делања и бића; јер његово животно дело износи нам пред очи оно јединство свеколиких људских тежња, кога се ми ни. у ком случају не можемо одрећи, ма колико да је удаљено од нас. Тако је уопште стари свет сматрао понеки циљ као нешто што се брзо може достићи, док је он у току времена све више измицао пред нама. Платон преставља врхунац целокупног грчког духовног рада, пошто су у њему оба главна правца, тежња за сазнањем и нагон ка стварању, научна и уметничка тежња, добили тесну унутарњу везу и врло повољне узајамне подстреке. У његову схватању живота је јасно изражен особени тип грчког идеализма. У том типу нераздвојно су уплетена уверења, да се срчаном раду мислиочеву отвара један нови свет истинитог бића и праве среће, да се тај свет непрестано судара са најближом стварношћу, чији отпор никада не може потпуно да сломије; да он са својим у себи самом заснованим животом остаје надмоћан према свим нападима, и својом чистом истином и лепотом уздиже човека изнад борбе и невоље. Сродност оваког схватања живота са доцније појављеним хришћанским назорима одмах се примећује, као велики размак у истом кругу. И овде као и тамо тежња је да се освоји нов свет, али по Платону пут к том свету води помоћу правог сазнања, а по Хришћанству путем преображаја душе. И овде и тамо се сматра да божански елементи делају у нама, само што се код Платона то делање налази равномерно на свима местима и у свима временима, у природи као и у човеку, док по Хришћанству са-