Дело

230 Д Е Л О „божјим даром и правом ватром Прометејевом“, та оцена^ примењена на њега лично, појављује се као сасвим тачна. Да на завршетку бацимо један општи поглед. И ако животни рад Платонов показује поједине јасно истакнуте црте, ипак је врло тешко дати укупну оцену. Готово неизбежно умеша се ту и индивидуалност посматрачева и сваки даје слику свог Платона. Али свакојако је погрешно схватити Платона као једну посматрачку, помирљиву природу, прожету блаженим миром као што то чини и Гете у свом спису о бојама („Платон стоји према свету као један блажени дух, коме је у вољи да се за неко време настани у њему“). На првом месту дивно савршенство форме и просвећеност и јасност стварања учинили су да се не уочи страсни афект који букти у Платонову животном делу. Драж лепоте је оплеменила и најжешће борбе, тако да се њихова тежина заборавила. Али ма како да је појмљива заблуда, она ипак остаје заблудом. Та заблуда превиђа да Платон није нашао готов преображај светске слике, као ни преокрет у вредности животних добара, већ их је сам морао извршити. Тај покрет пак није могао настати без бурних узбуђења и подстрека, нити је пак могао успети, док се није саломио врло јак отпор и развила гигантска снага. Ако ико од философа, то се Платон може убројати у личности, које се не предају самом мишљењу, већ делају на свет и бића. Како је морала пламтети његова душа кад је изазивао покрете, који хиљадама година трепте и стално изнова узбуђују човечанство на љубав и мржњу. еАли се у Платону налази и једна основна црта, која ради насупрот том афекту, то је отменост мишљења, а та отменост има своју стварну подлогу у унутрашњој нужности и вечним истинама, које овде носе живот, у идејама надмоћнијим од сваке људске самовоље. Тиме што се један свет истине, која се у себи налази, одвојио од свеколиког људског добра и зла, постао је садржај новог света поуздано надмоћнији и узвишенији од оних борба, напора и потреса, које обичан материјални живот собом доноси. И тако не само што цело дело добива дивну равнотежу између осећаја снаге и поштовања, веселости и озбиљности, слободе и везаности, него и сама личност човекова показује исту равнотежу. И поред све силне тежње не показује она дивљу страст једног Августина, као ни мирну резигнацију једног Спинозе, поред свег потчињавања под вечите истине. И тако Платон утиче на нас, стапајући уједно личност и дело, с таквом хармо-