Дело

9.49. Д Е Л О од цара који се био склонио у Инсбрук Баћани је добио један декрет којим се Јелачићу одузимају сва његова достојанства, док се не поведе истрага. Кад се он вратио у Загреб, 28-мог јуна, Сабор не само да није попустио мађарским захтевима, него је Јелачићу дао скоро диктаторску власт и установи као једно начело да у ма каквим преговорима Мађари морају да признају Троједну Краљевину и њену савезницу Српску Војводину као један слободан народ независан од Угарске. Таква једна концесија очевидно би се могла да очекује само од каквог потученог непријатеља и о каквом успеху преговара није могло бити ни речи. Кад је Радецки поново заузео Милано, странка реакције поново је почела да диже главу, и да повраћа свој утицај на двору. Одмах одлуче да Мађаре сматрају као просте бунтовнике и да мачем одузму оне концесије које су, према умовању те странке, они изнудили једном непромишљеном револуцијом, и које стога не могу да буду обавезне за владаоца. У септембру 1848, Јелачић, пошто је повратио царску благонаклоност и поверена му врховна команда, пређе Драву на челу војске од 40.000 људи, и с девизом „Што Бог даде и срећа јуначка11 прикупи око себе све Хрвате и Србе у монархији. И Јелачић и заповедник српске војске Стратимировић за све време револуције учинили су великих услуга хабзбуршкој династији; и праведно је напоменути да су се и Мађари за своју ствар борили изванредно храбро и са крајњим самопрегоревањем. Али њихова тежња за независношћу била је само један фантастички сан, јер су својим ранијим држањем изазвали против себе све остале немађарске народе; тако да је мађарска револуција још од самога почетка имала карактер једног народносног рата. С једне стране стајали су Мађари, које су потпомогли нешто пољских изгнаника и један део немачке буржоазије, а с друге стране сви остали народи монархије. Кошут свргне Хабзбурговце 14 априла 1849-те, и прогласи се гувернером Мађарске, и у тренутку највеће опасности за династију и монархију, долази интервенција руског цара Николе I када је 180.000 руских војника прешло угарску границу. Тада Кошут, у дванаестом часу, када је већ пропасти гледао у очи, изнесе пред револуционарни Сабор у Сегедину закон којим се свима народностима на угарскоме земљишту зајемчава слободно развијање. Да је тај закон био донесен у марту 1848-ме он би можда прикупио целу Угарску да потпомогне мађарске захтеве; овако је био више него бескористан у јулу 1849-те, кад је сва земља била огрезла у крв и кад