Дело

МИЛОРД Елиза Ожешкова — НАСТАВАК Затим и молитва старе мајке умуче и, кад часовник откуца десет, владала је потиуна тишина у старој кући, погруженој у сред старога, озбиљнога, тихога краја онвилских грађана. Понекад само, као испрекидана и врло удаљена грмљава, чује се хука далеких улица, мачке негде жалосно зацвиле на крововима, или киша жешће пљусне и ветар јаче захуји у баштенскоме дрвећу... Са овом сликом тишине, сна и мрака, стојале су у сјајној противности средишне, широке и пуне света градске улице. Ту је живот још у највећем јеку, фењери и излози обливају потоцима светлости тротоаре, по којима, са жагором налик на жубор воде, пролазе ројеви шетача. Један од најширих и најјаче осветљених излога јесте излог градскога фризера, љубимца, чак и повереника златне младежи онвилске. У том излогу, у сред сјајних и симетрично понамештаних бочица с мирисом, теглица с помадом, чешљева, четака и сапунића у хартији са китама ружа и љубичица, под светлошћу четири сферичне лампе, обртала се, са крутом озбиљношћу, велика воштана лутка са црним локнама које су покривале предњу страну атласнога корзета, и с вратом украшеним лажним бисером. Улични дерани, а понекад и велики ципови застају пред тим излогом и зијају у фризерску лутку, која им показује час витице које вештачки заклањају потиљак, час опет воштано, нагрђено ружним осмехом лице, са кога укочено гледају два стаклена ока. Одмах до излога налазе се широка, полустаклена врата, а иза њих се разлеже гласан мушки разговор и смех.