Дело

М И Л 0 Р д 245 На торњу оближње цркве изби десет часова — баш тада се Аполонија Дирковица, угасивши парче лојанице, свлачила у мраку и уздишући шапутала : „Моли се за њега !“ — кад се врата на фризерници отворише с треском, оштри звук звонцета на њима изгуби се у уличном шуму и жагору, захори се грохотан смех неколицине младих људи, и на тротоару, са својом раскопчаном медвеђом бундом, појави се Милорд. — Гperope! Кола! И обрћући се иза себе неколицини младића запита: — Ко ће са мном? ДвоЈицу могу повести. Одговор другова би заглушен клопарањем кола, која су прилазила, и лавежом паса који су скакали око њих. У том Милорд осети да га неко повуче за скут од бунде. Он спусти поглед и виде поред себе девојчицу од својих десетину година, с малим дететом на руци. Стојала је при светлости лампи из излога, у дроњцима, детињскога, мршавога и жутога лица, и крупних, упалих црних очију упртих у лице гиздавога младића. Дете се на руци скоро није ни видело од дроњака у које је било увијено. — Шта ћеш? — расејано, али благо упита Милорд. — Грошић! — шану девојчица. — Хајде, Милорде ! Тахајде! — викнуше другови Милорда, стојећи већ крај врата колских. Али се он маши руком у шпаг, извади врло елегантан, женском, види се, руком израђен новчаник, и метну на малу, пружену шаку неколико сребрних новаца. — Милорде, одоцнићемо! И овако смо се много задржали! — вичу другови. Али Милорд пита дроњаву девојчицу: — Какво то дете носиш ? — Братића — одговара она тихо. — Милорде! Милорде, за Бога! Пропустићеш прву мазурку. Милорд је једним скоком на првом басамаку од кола. — Прву мазурку играм са госпођицом Пелагијом — рече. — Срећни човече! — одговорише неколико гласова. — Галоп! — викну Милорд кочијашу. Од ранога пролећа до позне јесени, кад год сунце обасја крај видика златним и ружичастим порубом, на уским вратима зиданога павиљона појављује се висока и снажна жена у тканој плавој сукњи, дебелој обући, с белом марамом на седој коси.