Дело

М И Л 0 Р д 251 Затим облачи празничко одело, црну листерску хаљину и велику капу са врвцама у боји, а зими још и лепу бунду од крзна, па с великим молитвеником у руци одлази у цркву. Из цркве се враћа увек весела и врло жива. „Баш сам се данас намолила за мога Рајкана, баш сам се намолила!" — вели. Поред израза задовољства, на очима и лицу јој се тада виде трагови од суза. Уз песму свештеникову и свирку оргуља види се да се молила за сина с обилним сузама. Пред вече јој долази неколико суседака. Она их части вечером, састављеном поглавито од прерађевина домаћега газдинства, и разговара се с њима. Сусетке, хотећи да јој се допадну, а најчешће баш из радозналости и искренога усхићења, питају је о сину који живи у великом свету. Тада Дирковица прича живот свога кнеза од његова рођења, а речи јој теку потоком. То је за њу дан одиста свечан, пошто је изјутра могла да се моли за сина, а увече да се наразговара о њему са сусеткама. Али су часови највеће радости они, кад јој он сам долази. А кад год дође, увек је по нечим новим усхити и усрећи. Како је уживала кад је он први пут дошао на својим колима и коњима! Како га је загледала са свију страна кад је стао пред њу у оном sortie de Г hopital! Пљеснула је рукама и пет минута климала главом од дивљења, кад су његова лака кола једног вечера допала у двориште, а пред њима козачић на шарцу, са јако распаљеном буктињом. Истина, при виђењу тога козачића који је касао у вече с буктињом пред Милордовим колима, сви су становници Онвила бленули од чуда. То је била идеја врло оригинална, и ако не једина коју је у то време највећега сјаја имао Милорд. Све пак идеје у том правцу, било његове или подражаване, доводиле су старицу, која је свој век проводила у трговачком кварту, до заноса пуног пљескања руку, пригушенога смеха, руменила које је избијало на чврсте образе, и варница које су разгарале њене очи благе и пуне љубави. (Свршиће се) С ПОЉСКОГЛ ПРЕВЕО Лазар Р. Кнежевић.