Дело

250 Д Е Л О Тако пролазе Дирковици пролећа и лета, а у јесен и зиму има она пуно других послова. Преде, тка, меси хлеб, млати пасуљ, суши траве и лечи њима суседе и сусетке. Даје потребитима шачице сувих ружа, удиковине, чубра, бринета, хајдучице и т. д., те лечи од разних болести и болова. Уз то даје и честе милостиње, као комад хлеба, шачицу таране и брашна, чинију топла јела, комаде старога одела. Али новчану милостињу не даје никад никоме. Чинило се да никаква људска сила није у стању узети од ње пару која јој падне шака. А паре не падају но лију обилно. Продаје плодове из баште, своје рукотворине: пређу, платно, мале ћилиме које је умела ткати врло брзо и врло укусно, поред тога јаја, пилиће, младе голубове и баштенско семење, а узимајући новац за све то увек рекне: — Ево за мога Рају. И одлази у своју ложницу, где отвара и затвара тешки капак од сандука. Свет је говорио да она кује новац. И ковала је, скупљала брижљиво сваку пару и остављала; а кад једном остави новац, нико га више, осим Милорда, није могао извући на светлост. Ипак чини свету доста добра ; а кад год јој се захвали, она увек вели: „Помолите се Богу за мога сина!“ — Ако ко запита, шта би баш требало молити Бога да му да, она одговори: „Шта би друго, но здравље и дуг век! Ништа му више не треба, ништа! Леп је он као краљевић, добар као анђео, а људи га много воле, врло много! Нека дакле само буде здрав и поживи дуго!“ — И нека нађе лепу и богату жену! На те речи цело старичино лице сине од радости. — То, то, то! — говори — Да хоће наћи ! Онда бих могла мирно и радосно умрети. У том радном животу има лепих дана и часова велике радости. Недељом и празником престаје у старој кући сваки рад. У великим на свод собама чисто пометеним и успремљеним, Дирковица се пење рано на столичицу намештену на клупу па својеручно, танком метлицом, чисти лончарске израђевине, које пуне полицу око целе собе. Помиче се са својом столичицом, брише, паха, дува, а са сваким се старим комадом разговара као са дрвећем и жбуњем у башти.