Дело

Л А Ж И — Пол Бурже — НАГ.ТАВДК Кућа у којој је становала Г-ђа Морен имала је онај замршен изглед помоћу кога модерни архитекти елегантних крајева дају простим грађевинама за ренту, подељеним на станове, у пола физиономију засебних домова. Она је била висока, с много прозора у стилу, отвојена од улице двориштем које су затварале гвоздене вратнице. Вратарев стан је био у једној врсти готског павиљона, који се налазио баш према средини ових вратница; и кад Рене упита да ли је Г-ђа Морен код куће, угледа у унутрашњости овог стана, једну виднију, изрибанију и боље намештену собу него салон Офарелових у тренутцима великог примања. Стари војник одликован медаљом за војничке арлине, којем је овај павиљон замењивао Дом Инвалида могао је дати одречан одговор на питање младићево, а овај би му готово рекао хвала, толико га је његово узбуђење почело изненадно да мучи јер је достигло врхунац. Он чу ове речи : „У дну дворишта, прва врата право, па на други спрат.“ Он се успе уз басамаке неког перона, па пређе на једне дрвене степенице, које је украшавала нека простирка благих боја. Ваздух око тих степеница био је млак, као у каквој соби. Зелене биљке овде онде, увијале су своје лишће, које је осветљавао гас, већ запаљен. На свакој заокуци биле су намештене столице, на које у два маха седе младић. Његове ноге су дрхтале. Он примети ту нервозу која му је долазила од приближавања овој жени, те ако се дотле могао варати о врсти осећања које га је привлачило ка Г-ђи Морен, морао је сад разумети, да то осећање нема ничег заједничког са простом радозналошћу. Радио је међутим