Дело

Л А Ж И 273 порцулану кога је био пун послужавник. И она је говорила, али, овог пута, о разним ситним појединостима живота, сипајући чај, врло црн у почетку, у шољу и причајући му одакле је добијала овај чај, — затим кључалу всду, и питајући га за начин на који је спремао своју кафу кад би хтео радити. Затим се она посади поред њега, пошто је распоредила за њих двоје сервијете, понамештала шоље, тањире печења, кришке колача, зделу с кремом. То је био читав мали ручак каквог питомца, који је она спремила на брзу руку, мазећи се поверљиво како то умеју жене. Оне знају врло добро да и најдивљи људи осећају дечју потребу да им се угађа, да се неко помало брине о њима, и да ће им с тим ситним новцем лажне наклоности узети срце врло брзо ! Она је питала песника у овом тренутку. Тражила му да прича шта је осетио на првој престави Каваљера. Она је довршавала своје дело завођења привољавајући га да говори о себи. Све дивљине нестало је из Ренеа, коме се сад чинило да познаје ову жену одавно... одавно, толико ју је ова прва посета утискивала све дубље у његово срце сваког тренутка. Отуда он осети свирепо као да се буди из неког божанственог сна, кад се врата отворише да пропусте новог госта: — „Ах! Каква досада!..“ рече Сузана полако. Како овај усклик би пријатан песнику, благодарећи жалосној бори осмеха и кокетном дизању леђа које га пропрати! И он се диже да се опрости, али га Г-ђа Морен ипак престави непријатном посетиоцу : „Господин барон Дефорж," рече она. „Господин Венси...“ Писац имаде времена да осмотри човека средњег раста у кадифастој чоји једног тесног реденгота. Тај човек је могао имате исто толико педесет пет година колико и четрдесет пет — у ствари, имао је педесет шест, — јер се његово непомично лице дало тешко одгонетнути. Бркови су му били остали још плави. Косе, оседеле приметно, показивале су својом бојом да се барон не труди да сакрије своје године, и својом густином, да је знао избећи општу париску ћелавост. Он управи своје бистре очи на Ренеа и одмери га погледом равнодушне оштрине који дипломате по занату воле да имају, и који као да хоће да каже човеку тако одмереном: „Кад бих изволео да вас познам, ја бих вас познао. Али је то испод мог достојанства." Да ли Рене осети то из овог погледа ? Или му беше просто криво што се прекидао један диван час? Песник осети антипатију неДело, књ. 63. 18