Дело

272 Д Е Л 0 пустити да скептицизам стврдне ваш величанствени дар, којим вас је обасуо... Јер ви верујете у Бога, сигурна сам, и добар сте католик?“ — „Био сам то“, одговори он. — „А сад?“ рече она с изразом готово болним на лицу. — „Дешава ми се често да сумњам“, одговори он простодушно. Она се ућута, и он стаде посматрати, ћутке и с глупим дивљењем, ову жену која је налазила у себи, у гужви великосветског живота, могућности да дише у атмосфери тако високих и племенитих идеја. Он не помисли да има нечега што понижава, неког сентименталног каботенства најнижег реда, у таквом откривању најсветијих осећаја свога срца пред непознатим човеком јер шта је друго био он за њу? Он који је међутим познавао у свом стрицу, опату Таконе, савршен примерак једне душе заиста хришћанске, не зачуди се што Г-ђа Морен помеша уједно, у једну исту реченицу, две ствари потпуно стране једна другој: веровање у Бога и дар писања позоришних комада у стиху. Он више није знао ништа сем да би ударио од овог тренутка на најгоре опасности само ради још даљег слушања овог гласа, ради гледања тог израза дубоке вере у тим плавим очима, ради посматрања покрета на тим вијугастим уснама, ради осећања да је ова жена поред њега, за дуго, за увек. У тој тишини зачу се јаче шум чајника који је слуга метнуо у кут овог салончића, чим Ренеа беше увео. Сузана пређе преко својих очију руком ; њени нокти синуше; она се осмехну осмехом који је изгледао као да тражи опроштај за њу, сироту незналицу, што се усудила да додирне врло озбиљна питања пред њим, пред тако великим духом; затим, она прихвати, с умилношћу које жене знају метнути у своје детињасте преокрете, кад вам нуде печење пошто су вам говориле о бесмртности душе: — „Али ви нисте дошли овде да слушате проповеди, а ја, ја заборављам да сам само жена из друштва... Хоћете ли шољу чаја?... Хајдете, помогните ми да га спремим...“ Она се диже. ГБен корак беше тако лак, тако окретан, а Рене је био тако опчињен, да овај корак, који је једва додиривао под, учини му се нешто јединствено, као да је и најмањи покрет ове жене продужавао сласт њеног говора. Беше се дигао, и мораде се посадити за сточић на којем је певала вода у казанчићу. Он ју је посматрао, док је она вешто пружала тамо амо своје фине руке, руке однеговане као предмети, у кртом