Дело

Л А Ж И 271 који је Г-ђа Морен правила алузију. Његова два најдража писца беху: у поезији, Теофил Готје, због каменитог облика његове строфе и тачности његових метафора; а у прози опори Флобер, због металне чистоте стила и хотимичне безличности свога дела. Али што је Сузана видела у свом оцу просвећеног заштитника Лепе Књижевности, допаде му се јер му је то доказивало честитост њеног срца као ћерке. Допадало му се такође што је она замишљала уметност као нешто деликатно, готово болесно у својој нежности. Такав начин разумевања лепоте претпоставља, кад је искрен, стварну невиност душе. — Кад је искрен ?... — Рене презре себе самог што само поставља једно такво питање у присуству овог анђела који је изгледао да тек додирује своју столицу, и чије се очи топиле у сну. Он промуца, више него што одговори, једну фразу која је била толико исто неодређена колико и она којом је Г-ђа Морен одала своју мисао, говорећи о дивном осећању жене у књижевности, он, дивљи обожавалац Готјеа, чак и Бодлера! Да ли она би толико лукава да разумеде по његовом акценту да ће ударити рђавим путем ако на томе продужи разговор? Или се због дубоког незнања, у којем је, као многе њој равне, живела, читајући само новине и по који рђав роман у железници, осећала неспособна да издржи разговор ове врсте, с именима за поткрепљење? У сваком случају она се не задржа на овом опасном предмету, и пређе брзо са питања идеала у уметности на други проблем, већма женски, на идеал у љубави. Она умеде, изговарајући ту реч „љубав“, у којој се садржавају толике противречне ствари, узети један израз лица тако поверљив да Рене осети слатко узбуђење као да су једно другом изјавили љубав. То је озбиљан предмет и ова жена, која је очигледно далеко од сваког удварања, морала би избегавати разговор о томе да није била у пуном заносу симпатије. — „Што ми се још нарочито допада у Каваљеру", рече она, својим гласом пуним фине музике, „јесте вера у љубав која се ту открива, и одвратност од вучења за нос, од лажи, од свих рђавштина које бешчасте најбожанственија осећања човечје душе... Да, верујте ми“, додаде она наслањајући своје чело на своју руку гестом дубоког размишљања, и обви младића погледом тако озбиљним као да је хтела у њега утиснути целу своју мисао. „Верујте ми, оног дана кад будете посумњали у љубав, престаћете бити песник... Али има један Бог који бди над генијем...“ продужи она с једном врстом уздржљивог одушевљења. „Тај Бог неће до-