Дело

270 Д Е Л 0 и модром свилом своје косе, са зеницама јасно плавим и грацијом свога струка, она му се појави, у неколико секунада, као нека Титанија поред које беше он као врста тамног, тешког Ботома. Осети се и неспретан духом, поред ње, као што би био неспретан телом да је хтео произвести љупкост каквог њеног покрета, онога на пример којим је, у истом тренутку, затварала свој блок од старе материје и, својом витком руком, уређивала ситне предмете којих је био пун сто. Један невидљив осмех додирну њена уста кад се млади човек тако наивно изрече. Али како је он видео овај осмех, кад је спуштао и сам очи у овом тренутку? Како је погодио да се његов одговор могао допасти, јер тај одговор беше управо онај који је његова познаница очекивала, који је управо она проузроковала? Рене изведе само закључак, да је Г-ђа Морен била исто толико добра и слатка колико и лепа. Место да се нађе увређена, да се повуче у себе саму, она одговори на његову глупу реченицу, као да је хтела спречити нови наступ стидљивости: — Врло добро, господине, ја заслужујем донекле то претпостављање, због којег ће многе бити суревњиве, ако сазнаду, јер се нико не диви вашем лепом таленту толико колико ја... Има у вашим стиховима осећајности тако праве и тако фине... Видите, ми жене, ми судимо, ретко кад, по духу; наше срце критикује место нас... и врло је ретко да нас данашњи писци не увреде с које стране!... Тако је то. Ми остајемо верне старом Идеалу... Ах! ја знам, то више није данас у моди. Готово је смешно. Али ми пркосимо подсмевању. И затим, ја сам наследила тај укус од мог сиротог оца. Његова је жеља била од вајкада да ради на подизању литературе у нашој несрећној земљи. Мислила сам на њега слушајући ваше стихове. Он их је толико волео !...“ Она застаде као да се хтеде отрести сувише невеселих спопомена. На нагласак, којим је проговорила име свога оца, требало би бити чудовиште, па не поверовати по нагласку којим је изговорила име свога оца, да се у њој отвара једна неизлечима рана, сваки пут кад помисли на чувеног министра. То што рече, зачуди доиста Ренеа донекле. Сећао се свирепог чланка од Сен Бев-а, као старца, против пројекта закона о књижарама који је израдио Боа Дофен, и спомен овог државкика представљао му је заклетог непријатеља књижевности каквог политика броји на хиљаде. Поред тога, он је из убеђења мрзео идеализам на