Дело

Л А Ж И 269 каквог хитног писма скинула је само свој шешир и заменила своје ципеле плитким лакованим ципелицама, јер је још на себи имала своју хаљину за улицу, потпуно мрку, с правом јаком као у Колете; њене косе беху истих прелива као у Колете, и сасвим просто увијене у врх главе. Она се учини младићу, под овим изгледом, ближа њему, мање надчовечанска, мање опкољена оном непробојном атмосфером коју развија око једне жене у моди велики апарат тоалета и церемонија при посетама. Тих неколико сличности са глумицом очараше га још више. Они му допустише да одмери разлику која је делила та два бића. Сузана му рече, оним гласом који је синоћ била њена заводљивост: — „Ах! господин Венси, како сте љубазни што сте дошли!...“ Та банална реченица није била ништа. Г-ђа де Сермоаз могла би изговорити исте речи, као и Г-ђа Еторел, па чак и сува Г-ђа Ирол. На уснама Г-ђе Морен, оне посташе, за човека коме су се упућивале, израз праве и дубоке симпатије, савршене доброте и божанске милости. Јер је један покрет безграничне љупкости пратио ову реченицу; један лак одсев изненађења беше прешао преко ових бистрих плавих очију и осмејак постао још заводљивији. Да Рене није био дошао у улицу Мирило већ спреман да побожно прими и најмањи повод за још веће дивљење Сузани, ова би га освојила самом ласком коју је садржавао у себи тај начин пријема за таштину пишчеву. Најславнији писци, па и они који су највише отупели за лажна идеализовања од стране салона, падају пред љубазностима овог реда. Писац Каваљера уосталом није видео тако далеко. Он је био дошао, с болним страхом у срцу да се не допадне. Беше осетио, одјутрос, страсну жељу да поново вит.и Сузану, и видео ју је поново, и она беше срећна што га види. Она пропусти кроз исте усне, које су се покретале тако лепо на свакој речи, ову другу реченицу, жмиркајући донекле: — „Ако сте одговорили на све позиве које вам је донео ваш јучерањи успех, ви сте морали добро потрчати данас?“ — „Али ја сам начинио посету само вама“, одговори младић инстинктивно. Тек што изговори ове речи, осети како поцрвене. Значај ове реченице био је тако провидан, осећање које је она издавала тако искрено, да Рене занеме као дете које је због своје неизвештачености рекло оно што је хтело сакрити. Зар ту није било извесне поверљивости која би могла увредити ово слатко биће, ову жену тако нежну, тако осетљиву да је најмање погрешке у такту извесно вређају? Са својом бојом плаве руже