Дело

20 Д Е Л О товања далеко од града. Туга, или рана, како је дворски лекар констатовао, или како су неки шапутали, један брз талијански отров дат у чаши мирисног вина, убио је, за један сат пошто се пробудила, бледу девојку која му је дала живот, и док је верни слуга, који је носио дете преко свога крила, сишао са свог уморног коња и закуцао на врата козареве колибе, принцезино тело положили су у отворен гроб, ископан у једном пустом гробљу изван градских зидова, гроб, где кажу да је лежало и друго једно тело, тело младог човека чудне и стране лепоте, чије су руке биле натраг конопцима увезане, а чије су груди биле избодене многим црвеним ранама. Таква је у осталом била прича коју су људи шапатом казивали један другом. А извесно је било, да је стари Краљ на самртној постељи, или мучен савешћу због свог великог греха, или просто желећи да краљевина не пређе са његове линије, послао по дечка, и у присуству Савета признао га за свог наследника. И од првог тренутка његовог наименовања почео је он да показује знаке чудне страсти за лепотом, која је била одређена да има тако велики утицај на његов живот. Они који су га пратили по његовим собама, често су говорили о узвику задовољства, који би полетео са његових усана, кад би видео лепо одело и богати накит спремљен за њега, и о готово дивљој радости са којом је одбацио свој груби кожни огртач и просто одело од овчје коже. Он је, истина, понекад чезнуо за лепом слободом свог шумског живота, и увек је био готов да се наљути на досадне дворске церемоније, којесу му одузимале тако много од сваког дана, али чудесна палата — Joyeuse, како су је звали — у којој је он сад био господар, изгледа да му је била један нов свет створен за његово уживање; и чим би могао да умакне из савета или собе за аудијенције, он би стрчао низ велике степенице са лавовима од позлаћене бронзе и степенима од сјајног порфира, и лутао би из собе у собу и из ходника у ходник, као неко ко тражи да у лепоти нађе накнаду за мучење, нешто налик на опорављење после болести. У овим путовањима за проналасцима, како их је он називао — и заиста за њега су она и била права путовања кроз једну чудну земљу, њега би понекипут пратили мали плавокоси пажеви са својим лепршавим огртачима и тракама; али чешће • , t пута би био сам, осећајући по извесном инстинкту, којиЈе управо