Дело

КРАЉЕВИЋ Оскар Вајлд Била је ноћ у очи његовог крунисања, и Краљевић је седео сам у својој лепој соби. Његови дворани били су се сви удалили, клањајући се до земље, према владајућем церемонијалном обичају, и повукли се у Велику Дворану Палате, да добију још неколико последњих лекција од професора етикете, пошто је било међу њима неких који су још имали сасвим природне манире, што је код једног дворанина, не треба ни да кажем, врло велика погрешка. Дечак — јер је он још био дечак, пошто је имао само шеснаест година — није био жалостан због њиховог одласка, и био се бацио са дубоким уздахом олакшања на меке јастуке своје раскошне постеље, лежећи ту, раширених очију и отворених уста, као мрки шумски фаун, или каква млада животиња из шуме, коју тек што су ловци ухватили. И заиста, ловци су га нашли, наишавши на њега готово случајно, кад је, босоног са фрулом у руци, ишао за стадом сиротог козара и увек мислио да је козарев син. Дете једине кћери старога Краља из тајног брака са једним, далеко нижим по сталежу од ње — странцем, неки су причали, који је чудном мађијом свога свирања на лаути учинио да га млада Принцеза заволи; док су други говорили о једном уметнику из Римини, коме је Принцеза указала много, може бити сувише много части, и који је изненада ишчезао из града, оставши свој рад у катедрали недовршен — он је био, кад му је тек било недељу дана, украден од своје матере, кад је ова спавала, и дат на чување једном простом сељаку и његовој жени, који нису имали своје деце, а живели су у једном забаченом крају шуме, више од једног дана пуо *