Дело

18 Д Е Л О Одбијање Вишњино падало је тешко младом студенту. Он се трудио многим срествима да придобије стару наклоност своје драгане. Али право срество: понуду за брак није употребљавао. Можда би само једно поновно обећање било довољно, па да га она поново заволи без бојазни. Јер је она била најзад жена, а код њих, кад је муж у питању, начелне разлике губе своју важност. Међутим, то није било могуће. За младог студента Вишња је била само нешто пролазно... само један ступањ у високим степеницама, које су га имале да узнесу у висину живота и друштва. То га је спречавало од сваке озбиљније везе. Лагати пак није хтео. Лаж није била одлика његовог бића. Ове супротности подржавале су код двоје заљубљених једну врсту борбе час прикривене, час огворене. Чедомир се љутио. Дешавало му се да нроведе по неколико дана не видећи Вишње и не желећи да је види. Трудио се да не мисли на њу; хтео је да је заборави. Њена слика се брисала, срце ћутало. Али то није трајало дуго. Изненада осетио би да га нешто вуче к њој. Хиљаде ствари, блиске тој девојци, изашле би му пред очи и нагониле га да је опет види, да је поново воли. Срео би се с њом. У погледу који је управљала на њега, он је видео њен понос који страда, а можда нешто и неповерења. Он јој је онда прилазио. Она му је пружала руку, луна ћутљивог јогунства, наслеђеног из Чачка. Чедомир се тада јогунио такође. И рат се продужавао. Мењале се само позиције. (Наставиће се) М. М. Ускоковић.