Дело

308 Д Е Л 0 ратника при опсади каквог замка, опкољеног дубоким ровом,. у коме мора пасти мртав добар део војника, да би она друга половина, прешавши преко њихових тела, дошла до резултата и успеха. Са великим пијететом треба поштовати и дивити се тим палим херојима'! Они су били мост преко кога се морало и требало прећи. Са положајем таквог једног моста можда се може упоредити и писац ајнактера „Са својима“. Г. Александар Илић и као почетник и као писац који први пут ступа на позорницу, заслужује да се о њему проговори пре свега из разлога, са кога се ретко говори: он је претрпео пораз; али г. Илић има потпуно права, да буде својом пропашћу горд. Гђегова драма потпуно не ваља; не ваља по обради, по артистици и вештини драмског склапања; али она је врло добра, чак врло значајна, по своме срећно пронађеном мотиву, по своме предмету који обрађује и поред утицаја у драми, и најзад због отимања од наше традиционалне драме. И ја сам склон да верујем да драма „Са својима11 спада у ону врсту драма, које дају озбиљнији и бољи утисак кад се читају, него кад се изводе на позорници. Бар по опису који писац даје о средини у којој се она дешава, може се закључити сва озбиљност ове драме, упропашћене пишчевим лаким критеријумом. Ту се наводи један врло језгровит пасус згодан за сценски ефекат. Планинско село на тромеђи Србије, Румуније и Угарске; оно живи од качамака, проводи дане с козама по стењу, а из руке не испушта разбојничку секиру. То је дивљина која зна за Оршаву, Текију и Турну, танке паланачке асфалте, куће са фасадама од шамотских цигаља, силу финанса и страст кријумчарења, и сви блиставу ситнеж трговаца са ваљаним трбусима и златним ланчевима, трговаца који тајно примају грађу, вуну, мрс, дајући сељацима зато пробушене влашке никлиће и жуту дугмад. Али у селу има и француска колонија, чиновници друштва за експлоатацију угља, и „персонал“ коме годи свежи ваздух, дуги дани и лепи профили Влаиња. — Ипак, ово село са овом средином има своју личну боју, свој сасвим други живот, који је чемеран; домове који су трули и са одомаћеном страшном болешћу која разједа крв, гнојави кости, откида образе, рањави листове, и коју лече врачаре Влаиње, кадећи болесника травама из планине за које се вели да је преко њих газило „Црно Хомољче", лутајући ноћу по планини и вребајући нову крв и младо тело. У сеоској школи, чатмари, која је зидана од блата, дунавског шљунка и песка још