Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД ♦ ДРАМЕ СА КОНКУРСА: „Низ стрмину", од Срђана Туцића. „Са својима", од Александра Илића. „У чистом зраку“, од анонимног писца. Без душевних сензација, без дубоких покрета и специјалне психологије, обична по традицији, а необично оскудна у драмским моментима, наша драма још увек има на себи онај познати српски жанр, ону монотону, површну, неартистичку ноту, која јој даје стално један исти гест, један исти покрет, увек исту боју и исту душу. То се види и по овогодишњем драмском конкурсу Народног Позоришта. Драмски конкурс сам по себи није искључив. Он доводи на површину нове људе, пречишћава таленте и отргне позорницу покадкада из монотоности. Негативне резултате драмског конкурса такође треба поштовати; нарочито онде, где два међусобно противна времена, две фазе, или две различите драмске еволуционе струје, долазе у сукоб ради стварања каквог новог култа или какве нове литерарне заједнице. Са тог гледишта се писац драме „Са својима“ може сматрати као израз читаве једне генерације, генерације која захтева императивно препород драме, која хоће запад и његову културу да хармонизира са својом културом, која мрзи сплин и лажну блазираност, опажајући у себи и публику и гледаоца, и писца, и критичара. Боље је угледати се на оно, што је драма у другим земљама дала, него вечито робовати преживелим и престарелим српским мотивима. Тиме нећу да тврдим, да треба стално остати при имитацији. Не, на њој се само тренутно мора остати ; она је неизбежна, нарочито у данашњој етапи наше драмске литературе. Можда је таква једна генерација апсолутно потребна, нешто слично оној густој гомили 20*