Дело

Књига 63. Свескл 3. Д EJIO Ј У Н И 1912 Г 0 Д И Н Е РОДНИ КАМЕН Предвечерје. Небо ведро и модро као и оно дебело море испод њега, а> чини ти се, да је толико исто високо колико је море дубоко. Узалуд им се двије грдне и сличне пучине, баш као ћудљиви вољеници, удаљују једна од друге, кад им је ипак суђено, да се опет неђе тамо на хоризонту састану, шљубе, и једна у другу утопе. Вријеме мирно, лијепо и питомо, као и далматинско Приморје ђе је и бајно пролеће чије је. Несташни лахор мрска сафирну морску површину; а бусенасти се валови, попут плавих птица са бијелим ћубама и хрбатима, разиграли, и у хитром ритму јуришавају један за другим и један мимо другога, ваљају се као разиграна штенад, шкопоћу и дробе се о камениту грушку обалу. А ту, пред њом, зрцају се и ломе чаробне отиске мраморних кула и поноситих брда што се, као свјесни своје љепоте лабудови, нижу по кршевитом копну између стародревних чемпреса, палма, маслина и грозних винограда. Параброди, једрењаче и чамци стижу и одлазе, пролијећу и размимоилазе се, звижде и клопарају, и, парајући житку масу, оптачу своје кљунове бијелом пјеном. На њима се мичу и гамижу шарене тачке живих бића; а за њима се отежу водени трагови у виду клина, и они их, попут змија водењача, све дотле прате докле се ове поморске куле и савардаци или не изгубе за далеком облином магловите пучине или не пристану и примире у камену луку под ражџагореном варошицом. На грушкој обали врева, комешање, гомила. Дело, књ. 63. 21