Дело

322 Д Е Л 0 Грдни, црни параброд, као каква библијска неман из претпотопског доба, који he вечерас на далеки, оносвјетски пут, пут богате Америке, усидрио се у луци; а поцрњели морски пеливани, лађари, пребацили му покретни мост с палубе на копно и везали га дебелим конопима за гломазне камене циљање по помалушалом попут смарагда кеју. Преко моштаних дасака, слично прстенастој змији или живим веригама, мили шаролики свијет са суха на лађу, са земље на море, из наручја тврде матере на мекано крило ћудљиве маћехе. Један се дио путника губи у лавиринтску утробу ове грдосије од параброда, као да у какву дивовску пештеру или живу гробницу силазе; на мостићу и на палуби не може да се кркне од тјеске и галаме оних који се спремају за „други свијет“; а на обали метеж, плач и ридање и они^ што путују и оних што су се потежили да своје миле и драге испрате, можда за навијек, на тако далеки и опасни пут. При самом кљуну параброда сио на дрвену клупу и погурио се као жалосна врба један млад и потавнио горштак — широких плећи, јака врата, висока стаса, дуга и избријана лица, загаситих очи, строга погледа, набрана чела, засукатих брка, нијем и непо ■ кретан. По живописном му одијелу и озбиљном држању види се на први поглед, да је то тужно чедо ојађене земље Херцегове. Пред ногама му спуштена шарена торба, припртњача. Дуге, жилаве и жуљевите руке опустио у похобано крило; у једној му догоријева цигар, а у другој грчевито стегао међу прсте једну кришку камена љутца. А у њу, кроз вијугаве котурове и расуто прамење дуванског дима, пригвоздио своје мутне очи, па и не трепће. Навукао мрње међ’ обрве, потупио свој мрки поглед, зној му оросио пожућеле бразде по челу, груди му се и бокови надули, па се надимају као у кравосца, срце му се разгорело од некаква јада и чемера као да је пун бардак врела уља попио, у утробицама осјећа да га нешто жаца и боде, као да му је ко жива јежа у њих убацио, а душу му стегао мраз, јер у колико му срце згара крв, у толико му душу леде мисли а душа мрзне мисли и отреса их од себе, далеко... далеко, у прошлост неповратну и стране прекобрдске. И долази му у памет рано ђетињство, стари родитељи, браћа и сестре, стричеви и рођаци, кумови и пријатељи, Божићи и .Ускрси и Крсна имена, свадбе и сабори, игре и чобанија, ја-