Дело

РОДНИ КАМЕН 327 ’алал и благослов нека те прате с њом, до гођ је узносиш уза се — а аманет ти тешки бож’и нредајем, да се, ђе био да био, не растајеш ш њом док ти глава на раменима стоји. Носећи и гледајући ову кришку од родног камена, сјећај се земља своје, оца само’ранца, браће и родбине, гроба мајчина, мраморја предака својије’, мука и зулума народа свога, косовске проклетиње и дана потоњије’, и помишљај на свету освету. — А свет је, синко, ово комад камена. Светији од свије’ шкуторскије’ ћаба и папиније’ молитава; а ни у самоме Јерусалиму се јаче светиње од њега не може наћ’. K’o кад су га освјештале и осветиле рајинске сузе од девет кољена и читави млазови мученичке крви кроз пет стотина година. И чудна је, светитељска моћ у њему. Кад гођ те савлада умор или притисне брига и невоља, погледај у њ: и лакнуће ти. Кад гођ ти обузме срце жар а душу пјеванија, дотакни га само: и срећа ће се твоја устострочит’. И на ти га, сине, и био ти срећан пут!...“ И теби останак !... пројеца растужени момак, пољуби оца у руку, из које му узе камену кришку, па је завИ и завеза у крај од јаглука и метну себи за пас. А затим откорача до појате, изведе отимарена коња, кога је још синоћ најмио под ћирију, посади на њ старога оца и утеже га тканицама да не пане, па он пред њим а старац на кљусету за њим, плачући и јецајући обадва као мала ђеца, отиснуше гором и планином право ка Гружу и пристаништу на мору. Пола је сата, да се ижљубио и раста с бабом на обали. А тешке мисли, у које се био погрузио, раздвајале су га од свега свијета. Рик лађе, који се разлеже као да стотину магараца раструбари у један глас, трже га, те ђипи и баци очи око себе. Поглед му заприје на згурену фигуру старог му родитеља, који стојаше уза саму ивицу од луке, и, погњуривши главу на прси, брисаше сузе јаглуком а кад-и-кад рукавима и зарукављем па и задланком. И учини му се, као да хиљаду змија зари своје оштре зубе у његово тијело и сав му свој отров сасуше у срце и утробице. Грдни и дебели клобукови угаљског дима поново покуљаше из незграпног и дивовског сулундара, сасред параброда, а уза њ се и страшни греботљиви рик, попут дерњаве од сто међеда, понови и растеже. Конопци се затегоше, ланци зазвечаше, точкови заклепеташе, дрвени мост диже, пјена обасу кљун, таласи се,