Дело

326 Д Е Л О Тешко ми је, жао ми је, срце ми се цијепа све у комаде к’о трула закрпа; али бих све то поднио, па и још толико, па да ти видим ђевердан о рамену а у торби мјесто путничке брашњенице, неколике тесте вишека и... што 'ајдуку требује... онако к’о оно у мој вакат, отприје... — А отприје ти, синко, не бијаше ’вако к’о ’во данас, нити с’ из овије’ гора од зулума и неправде бјежаше низа свијет: но из горе у гору, с кланца на кланац, из богаза у метериц а из метерица у богаз, с диљком у рукама а јатаганом у силаву, па око за око, зуб за суб... Тако су радили моји стари, па тако сам радио и ја док сам мог’о махат’. А ти и твој пас данас... хм... не ваља, не иде... Али нека... нијесте криви ни ви млади, ни ми стари: јача је ту претегла и од нашега труда и од ваше воље. Било је што је морало бит’; а сваки вјетар носи и своју хују и своје вријеме... па и ваш. Уз воду се не да пливат’, а против судбине нема јунака. Но да ја теби сад нешто кажем. Ти знаш, сине, да ја, по несрећи, сад на растанку, при овој може-бит’ вјечитој диоби, немам да ти оставам, к’о што бих био рад и к’о што је ред, никакве залоге ни светиње ни амајлије. Им’о сам токе и џевардане: ot’o м’ их је дошло иза мора; им’о сам луке и читлуке, оставила ме брез њих трећина и десетина; им’о сам коње и волове: noj’o м’ их је кулук и прирези; им’о сам крдове и уљанике: оћерали су м’ их џандари и винанци; им’о сам пуне амбаре и поткутницу: дао сам их за глобе и 'апсеничке трошкове; им’о сам здравље и снагу: сатрле су м’ их турске бакрачлије и швапски кундаци; чак су ми и чактар с овна звонара сломили и рало пребили и то све у славу некаквога „Апустоловнога Величанства". И све што ми ј’ остало, то ј’ ова пушара над главом и то суро стијење под ногама. — На овом смо се камену родили и одгајили и ти и ја и свак наш. А и ти си га, и ја и отац мој и отац оца мог хиљаду пута и знојем и сузама, а ми старији, чак и својом властитом крви окропили. Утробице ми се преврћу, кад промислим, да је дош’о сат да се крв наше крви а кос’ наше кости од овог крвавог, нашијем костима потрусаног, камења отпађује и у бијели свијет посрће, да кусог и репатог за суви комад љеба цвори и с јадима се и невољом бори. Зато, сине, умјесто сваке залоге и амајлије, држ’ ти ову кришку са пријеклада, из родне земље а од родног камена. Мој