Дело

РОДНИ КАМЕН 325 Мисли му нарочито застадоше и грозничаво се ухватише на успомену на онај дирљиви, тугаљиви и језовити моменат јучерашњег му растанка са селом, домом и родом, ђе је први пут своје очи отворио, српски проговорио и часним се крстом прекрстио. Он се, јучерашњег јутра, последњи пут у својој родној пушари пробудио и дигао у сами цик зоре. Стари га је бабо већ био преухитрио, наложио ватру и пријарио каву, па се натокљечио над главље као јејина и поднимио као да је све покопао. А суза му сузу не стиже, стачући му се низ земљасте и смежуране образе и капљући те бобичајући пепео по огњишту. Попивши кафу и по чашицу ракије што се бијаше задесила, предуванивши и подијеливши жељу очима са шљеменом и пријекладом ђе му се девет ђедова одњихало, млади путник уздахну као да из мјешине повуче, очи му се засијерише, вилице задрхташе, прекрсти се и диже нагло, упрти већ од синоћ припремљену торбу, махну главом на оца, и суну на врата. Старац се диже као чума, дрхтавом руком дохита чекић са полице, приступи огњишту поштапајући се, саже се на пријеклад, куцну из све му преостале снаге о њ и тек из трећег ударца успје да одвали једну кришчицу камена, чађава и црна као и његова судбина. Узевши га међу сухе и искривљене прсти, принесе камичак блиједим, испијеним и погрежбаним попут борове коре уснама, притиште на њ дуг и фанатичан пољубац, и то у три пута, и, као прамен дима, изви се преко колибе, тресући главом а дршћући цијелим тијелом, изиђе пред кућу ђе га син, дијелећи жељу са селом и племеном, очекиваше. Ставши преда њ, подуприје се старац лијевом руком на дреновак, а десном му пружи тек одцијепљену кришку с пријеклада. — Драги сине, снаго моја и утјехо и окрепо старости моје !... заучиње старац, залијевајући се сузама и гушећи и предушујући с времена на вријеме, као да му неко кољенима на прси удара. — Ето, вели, ђе би суђено, да се прије вакта растанемо; и самоме је Богу знати, 'оћемо ли се икад више својијем очима виђет’. Прије нећемо но 'оћемо Богу, на аманет, па таман како њему фалимо га ! — биде угодно. — Ти, сине, ето са срећом полазиш на далеки, предалеки, пут. Одлазиш из ове несрећне земље да тражиш срећу у срећне стране, сами Бог зна које и докле. Твој далеки пут и моје дубоке године не слуте, да ћемо се више икад виђат’ ни у злу ни у добру.