Дело

РОДНИ КАМЕН 329 Тек иза трећег дозива мога, жалосан, разабрати, или му се тако учини, слаби и промукли очин одзив с обале. А он на њ додаде из свега гласа и што игда боље може: — А да-ну слушај, неборе, слушај!.. Ми о свачем зборисмо и за све остасмо од конта. Ема једну заборависмо и ја и ти, и то најглавнију. Но почуј коју, е ћу ти рећ: ако ђе убрзо док си жив, зарати Москов оли књаз оли краљ од Шумадије са Ћесарем, предајем ти тешки 5ож’и аманет, да м’ одма’ удариш један тел, па да ће коштат најбољега вола из јарма: е ћу с те исте стопе доћ’, да му се поганског меса набуцам и лацманском крви родни камен натопим и оперем, па кад бих знава’ да ће ме царска круна у Америци пожалит’ а неумитна погибија у Херцеговини дочекат? Јеси ли чуо, јеси ли-и-и?... Узалуд је његова међеђа гласина јечала као гром о борје и мраморје, дрмала раширеним једрима и потресала вјетровити ваздух на броду и около њега. Узалуд, јер је параброд јурио пуном паром и муњевитом брзином срљао мору у пучину, све даље и даље од обале, на којој се више ни људи не могоше распознати. А узалуд је и он, кукавац, напрезао своје младе очи и горштачки вид, да на удаљеној обали онај грум земље, што му се оцем зове, још и за лијечак опази; а тако је исто узалуд ћулио уши и усиљавао слух, неће ли му жељеног одговора разабрати. Природа, стихије и црна им судбина биле су јаче од њихове жеље а неумољиве и безосјећајне као и они зулуми и зулумћари који су их једног од другог раздвојили и тим траговима поћерали. Вечер се све то више згушћавала и утирала стазу тајанственој царици ноћи. Бриљантне су се звијезде сипале по небу, и, оцртавајући се у морској дубини, узалуд су се усиљавале да је својим треперавим зрацима заждију. А, држећи их ваљда за свијетле бубице, морска су се чудовишта такође узалуд натијецала, да их по узбурканој пучини улове, и, паштећи се око тога сваки час исклицавала до на таласасту површину и час-по задирала и у тврди оклоп горостасне лађе. Параброд је јурио као да га ко гони, љуљао се као сумахнут, и, као ноћна хавет, парао дебелу морску пучину, ту немирну и слугу и господара што је сад тако мирно и послушно подлегао под ову црну грдосију што на својим исполинским леђима и у хаждајској утроби безосјећајно носи стотинама једрих