Дело

336 Д Е Л О Нарочиго се сад сећала једног празничног поподнева. Секулић ју је био позвао да се провозају Дунавом. Нашли су један мањи чамац код неких рибара. Он је сео на крму и веслао а она на врху, према њему. Пролазили су поред многих окука залива, полуострва, шибљака, рибарских колиба, финансијских стражара. Цео Београд је дефиловао поред њих... али не овај Београд него неки други, Београд пун башта, зелених шумарака витких топола, романтичних улица. Млака вода хладила је ватру њених руку. Свеж поветарац је струјао шапућући, док је Чедомир певао лаганим баритоном неку песму коју дотле није чула и од које је задржала само ове речи: ... И мислио тада : Ко зна каква судбина те чека, И зашто си тако cpehna сада!.. Пролеће се расцветало око девојке, али су њој ти светли, разнежени дани изгледали суморни, тешки. Чинило јој се да се цео свет сурвовао на њу. Многа жена на њеном месту предала би се судбини... оставила да време донесе лека. Међутим Вишња, здрава као планински цвет, освести се брзо после првих дана ове муке. Ја претерујем. Ја још не знам ништа позитивно. Треба видети у чему је ствар — говорила је самој себи. Али како ? И на ово питање, она одговори право, не заобилазећи, не тражећи помоћна средства: Треба да се објаснимо: да се нађемо; да разговоримо као пријатељи. ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА. ДВЕ ЉУБАВИ. Била је недеља кад је Вишња пришла Чедомиру. Дан је био ведар. По плавом небу мицало се неколико малих, светлих облака. Сунце је снажно осветљавало све на што падне, али није било вруће, већ благо, меко, глатко, да је ваздух био као неко намирисано купатило. По тротоару било је доста света, оног лепог света што недељом пре подне излази у варошки парк. Весела женскадија, која нема брига око распремања куће, готовљења ручка, водила је гласне разговоре. Међу њима видели се бољи чиновници и имућнији