Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 335 проституција, један ђаво! Спас народа је у револуцији... и само револуцији... и опет вам кажем: у револуцији. Поднаредник тресну чизмом. — Узмите чаја, Иване Јосифовићу — умиравала га студенткиња са биологије. Вишња је слушала ове разговоре и није разумевала ништа. Њене мисли биле су се скупиле око Чедомира и пигале се: — Шта ли сад он ради? Он је за мене мртав! — одговарала је енергично девојка у себи. Али реч мртав разнежи њено срце. Она се осети сама усред тих занетих девојака занемарене тоалете, усред тих људи што мисле да од њих зависи круг земаљске планете. Она се сети свог првог познанства с Чедомиром... негде на Теразијама, у присуству Каје, његове рођаке; њихових разговора, усамљених шетња. Она би без њега остала мала паланчанка каква је и била. Он ју је пронашао, показао јој нове путове, отворио јој нове видике. Њене смешне грешке и основне ствари праштао је великодушно. Па што ме је оставио? — бунила се она. Ко је кога оставио? — одговарало је нешто у њеној души, нешто скривено, топло, незнано, а широко и пространо као свет. Девојка поче да размишља хладније. Ја сам била неправична према њему — рече сад у себи. Била сам охола, горда, па чак и по мало дрска. Ја сам га одбијала... Какво чудо ако је потражио другу жену... правичнију, бољу према себи! Тек сад је видела колико воли Чедомира. Осећала је да је цело њено биће привезано за њега. Њено срце грчило се у мукама. У њеној души дубила се ббна празнина. Губећи њега, чинило јој се да губи све. — Шта ме сад чека ?.. шта ће бити од мене? Без Чедомира, цео њен план за високим студијама изгледао јој је излишан. Ради њега били су ти напори, ради њега хтела је бити ослобођена жена. Нашто онда еманципација, нашто социјализам, нашто све те лепе мисли, ако Чедомир не буде њен! И као противност тим рушевинама, поново се јављале слике прошлих дана, лепе успомене на њихову љубав у повоју.