Дело

334 Д Е Л О да министар има ћерку... ту бледу девојку, с којом се Чедомир возио. Вишњи се Секулић допадао, те помисли да се он мора допасти и другој девојци. И као код свих природа које мисле право, које не рачунају са ситницама, она их већ виде заљубљене, верене и пред олтаром. Ах, тај олтар!.. Поред свег социјализма, он је постојао, он је био примамљив, велики, са својим златним вратима, мраморним стубовима, озбиљним сликама, мирисом на тамјан и воштане свеће. Он је постојао ту, у Београду, као тамо у Чачку... кад је била мало дете и кад се молила Богу за своје мачке и лучиће. Она покуша да одбаци ову мисао, заједно са споменом на свог бившег друга. Њено срце испуни се срдњом и гњевом против њега, против тога младића којем је сад видела само ружне стране: ноге као у роде, себичњаштво, испале јагодице и превртљивост у идејама. — Ух, како је гадан ! — рече она у себи. Доиста, све на њему чинило јој се одвратно, бескрајно одвратно, чак и његово име: — Чедомир !.. Наш шегрт се зове Чедомир !.. Беше се упутила универзитету, али се предомисли и окрену да нађе своје „друштво." Зашто ? Ни она сама не би тачно знала рећи. Тек, заједно с Чедомиром, мрзела је и остале студенте, те младе људе, што праве манифестације, демонстрације, резолуције на туђ рачун, а чим дођу у питање они, њихова личност, њихов џеп, они знају већ вештину опортунитета и хладне крпе за угрејана чела. То је била соба сиротињски намештена: један гвозден кревет, проваљен миндерлук, прозорска завеса на алке, нешто цвећа у саксијама и пуно дима од јевтиног дувана. Већином гласова решено је да парламентаризам треба помоћи — говорио је Петар Зечевић, омален, сувоњав човек, промуклог гласа и светлих очију. — Јер еволуција предходи револуцији... Ја и даље остајем противник тог кабинетског социјализма — викао је коњички поднаредник, у чизмама, са шапком забаченом на теме и сабљом преко колена. — Парламентаризам,