Дело

340 Д Е Л О жавним канцеларијама. Према постељи, у венцу од тепсија и шерпи, висила је слика која је требало да представља састанак Ромеа и Јулије. Једна стаклена врата водила су из кујне у Вишњину собу, која изненади младића многим и лепим намештајем. — Газдаричин муж је столар — објасни девојка. — Ради у једној оближњој фабрици. Добро му се плаћа. У слободном времену ради за себе. Све је то он сам израдио... Погледај овај сточић за пушење. Није ли он читаво уметничко дело! Ево, па пуши... — продужи она. — Ко ме не познаје помислио би да и ја пушим!.. Седи... ту, на канабе. Чедомир примети тек тада једно кожно, старинско канабе у сумраку собног угла. — Седи ти... ти си уморнија — одби он. — Мени је добро и на столици. У труду да задовоље што више једно другога, они се готово посвађаше, те најзад седоше обоје. Девојци се оте један дубок уздах. Ти си уморна... ти си нешто невесела, Вишња? — примети млади студент. Невесела? Не, нисам — осмехну се она. — Можда сам мало уморна. И Секулић се осмехну, безразложно. Њихови се осмеси сусретоше, њихова се лица приближише њихове се усне саставише. После се поново погледаше. Осмех је још играо око Вишњиних уста, блед осмех, налик на грч и близак плачу. Чедомир спусти руку на Вишњино раме. Она се стресе; не рече ништа. Другом руком, он је обви око паса. Не, Чедомире... мој Чедомире... Не, то боли, да знаш како боли !.. — јаукну она у једном тренутку, али не сакри лица пред новим пољупцем. Ко зна колико осташе тако загрљени. Младић није то никад знао. Девојка још мање. Она се покоравала без речи, без протеста, она се предавала сва, послушна, гипка, мека, бледа, цвокоћући и згрчена поред њега. Ноћ је улазила у собу кроз прозор. Подивљао, као звер што погледа своју жртву пре него што јој доврши живот, Чедомир прекиде пољубац у једном тре-