Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 341 нутку, зажелевши да види своју драгану, да је види целу, разголићену, остављену њему на вољу. Она је лежала изваљена на његову мишицу. Један прамен плаве косе падао јој је преко лица. Њене очи биле су широм отворене, гледале неодређено, као у неки сан, и хтеле рећи : — Да дивног сна ! Оставите ме да сањам. У том тренутку студент се сети Беле, и поред све грознице коју је у њега уносила пожуда, начини једно упоређење. Бела је тражила, изазивала ове тренутке, пила њихово опасно пиће, свесно и прибрано, као пијаница по занату. Она је густирала пољупце, као своју шећерлему, пуцала језиком и тражила још, још, још. — Еј, келнер ! — изражавале су њене очи. — Вина амо, оног бољег... Газда плаћа ! Са том мисли почеше и друге да се враћају у Чедомирову главу. Он опази у Вишњиним очима један влажан сјај. Светлост се претварала у сузу. И суза за сузом поче да се ниже, као ђердан, низ образе девојкине, лагано, коврљајући се и не сусрећући једна другу. Младић се освести потпуно пред том сликом. Цело његово поштење усправи се између њега и девојке. Он се сроза са канабета, као кривац. И заронивши главу у скутове девојкиних хаљина, замуца: Опрости, опрости Вишња. Ја не знам шта радим. Ја сам једно бедно створење. Опрости, ја сам често сам себи највећи непријатељ, веруј ми. Вишњине руке додирнуше његове косе. Она подиже његову главу и гледаше га кроз сузе, као да га је жалила, као да је жалила себе, као да је жалила њих обоје. Ми бисмо могли бити тако срећни, Чедомире, врло срећни... Али Секулић, као и сви људи који траже од своје судбине све што она може дати, бежао је од своје среће, мислећи да трчи за њоме. Није прошло ни неколико тренутака, а он је већ био на улици, сам. ГЛАВА ОСАМНАЕСТА. ДАЉИ ДОГАЂАЈИ. — Хтео сам нешто да ти кажем, жено — рече Матовић, спремајући се да легне.