Дело

342 Д Е Л 0 Деца су била већ заспала. Бела тако исто. Кућом је владала дубока породична тишина. Електрична лампа, заклоњена шеширом од зелене свиле, разливала је сано своју хладну светлост по интимном намештају супружанске собе. Споља је допирао хук плахе кише. С времена на време, млазеви би ударили и о прозор да весело човека опомену како је срећан што је у својој кући. Шта је то тако важно ? — одговори госпа-Матовићка, већ у постељи. — Похитај... доцкан је. Матовић се био већ упола свукао, па застао, седећи замишљено у једној старој фотељи коју су склонили у ову собу. Не допада ми се — рече најзад, са строгошћу у гласу — што се Бела виђа по улици са оним нашим ђаком... како ’но му беше име? — Чедомиром? Јесте. Обоје су млади, а знаш какав је свет... Баш ме данас у седници пита Поповић да ми није што род. Гле ти, видре, чак га и то интересује — одврати госпођа на рачун Поповића, па додаде: — Чедомир је озбиљан младић, човек од поверења. Бели се јако допада. — Е? — зачуди се министар. Јесте — одговори одлучно његова жена. — Изгледа да се и она свиди њему... Бога ми спремај паре за свадбу. И госпа Матовићка се насмеја слатко. Не будали ! — поново се наљути њен муж. — Ја ти говорим као мајци, а ти тераш шегу... Каква свадба! Тај младић није ни школу свршио, а Бела је још дете. Бела ми је терет на грудима — прихвати госпођа изненадно потресеним гласом. — Кад је видим онако хрому, мени се срце цепа. Ја бих хтела, опет, да је видим срећну, задовољну, збринуту. Чедомир је лепа прилика. Кроз месец два свршиће школу... Шта им фали што су млади! Па ти рече једном приликом: „Кад се воле, нека се узму...“ — Али ако се не воле? — прекиде је Матовић. Онда ником ништа. Остави ти то мени... ви се, људи, не разумете у тим стварима. Добро. Мени је иначе доста моје главобоље... Само знај, нећу скандала у кући — заврши министар. Чедомир није ни сањао да се овакви разговори воде између Белиних родитеља. Он је веровао да су његови односи с девојком дубоко сакривени, те је с те стране био миран. Међутим,