Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 343 мучио га је сукоб његових ocehaja: његове љубави према Вишњи и његова заноса према Бели. Вишњу је волео. С тим је био на чисто. То је било несумњиво. Волео ју је тако да, и на само њено име, у глави му се бркало, срце готово престајало куцати. Белу опет није могао оставити. Она га је сваким даном пнтала љубавним напитцима. Украшавала му живот многобројним нежностима. Њена љубав ласкала је његовим жељама да живи и да буде срећан. Шапутала му неразговетне шапате о добру учвршћених егзистенција, о великим полетима. Млади човек налази се у неразрешљивом сукобу који долази с једне стране из човечјег инстинкта да тражи своју сопствену срећу, пошто-пото, и с друге стране, нужности друштвеног живота онаквог каквог су га створили закони, нарави и навике. Он се сукобљавао између љубави за животом и живота који мења љубав. Он је стојао на прекретници и није се могао одлучити камо да претегне. Он се обраћао за савет својим књигама. Али му оне нису давале никаквог одговора. Он се обраћао својој савести. Она му је одговарала само: буди поштен. Његова ученост је била, силом рада, као прикуцана у његов мозак. Његово поштење је ишло до глупости. Он није имао никаквог искуства о свету и практичној философији. И он је личио на оног класичног магарца који је скапао од глади између две гомиле сена, не могући да се реши коју да изабере. Идеални егоист, који тражи целину своје среће, Секулић је осећао да ће та срећа — било једним, било другим избором — изгубити један део своје потпуности. И тада, не би био срећан, јер би се осећао крњ, сакат, јадан, недостојан да живи. Он то није смео да допусти, јер му се чинило да би с њим трпело и све друго: његови ближњи, друштво, држава, свет : он је то све видео у своме ја; то његово ја било је извор и утока свега. Понекад, у његову душу запљускивали су и приливи одлучности. Један унутрашњи глас довикивао му је: — Кураж. Ради. Реши се. Не клони. Али успркос томе гласу одлучности, који помаже паметне људе у њиховим борбама, он је остајао на истом месту. Успркос дубоким уверењима у сопствену вредност, он је оклевао као дете. Он је гледао сваки дан толико људи који се бацају у живот с чуд-