Дело

344 Д Е Л 0 ним поверењем у себе саме. Њега пак сумња је задржавала сад у свему што би предузео. Избегавао је једну и другу девојку. Радио је више него што је требало за испите који су му се приближавали. Читао је књиге, новине, књижевне листове неуморно. Опијао се њиховим фикцијама, пио и даље тај опасни отров који му је убијао сваку самосталност. Кад би се ипак уморио, стезао је слепочнице грчевито, шетао по соби или бежао... по забаченим крајевима, непосећеним парковима, простачким кафанама, вијан као неком утваром. Није га се тицало које је доба дана. Ти заборави су му пријали. Остављао је као сви слаби људи, времену, каквој повољној прилици или случају да они реше његову судбину. Једно вече, дигао се с рада у поноћ. По споредним улицама биле су већ угашене светиљке. Кафане су биле затворене, изузев неколико ноћних, на рђавом гласу. Он изабра најгору, Еснафл и ј у, и ступи унутра. Сазидана од ћерпича и дасака, ова чатрља је била тако бедна да се чинило као да је примила од својих посетилаца навику да пије, па се пропила и од пића посрнула, и продужила пут порока као свака пијаница. Тако је некако и свршила: једног јутра се срушила. Никоме није пало на ум да је диже. Полиција је само дошла, констатовала факт и очистила њене остатке — гомилу земље и дасака. Сад то место стоји празно. Ништа више није остало од Еснафлије до две чађаве пруге на зиду суседне куће, на коју се ослањао кров пијане кафане. У кафани је врило као у паклу. Смрад од пића, обуће и збијене гомиле давио је. Гостима то није сметало ништа. Они су седели око столова пијани, расположени, измешани. Изгледало је као да су сви српски сталежи послали овде по кога свог представника. Поред глумца седео је трговац, поред студента официр, поред чиновника обућар. Кроз дим од дувана и испарења, Чедомир угледа једно празно место и упути се к њему, кад спази поред себе Зарију Илића како испија један чокањ ракије. Сервус, Јеже — одговори му Зарија на поздрав и понуди столицу. — Јест, знао сам ја да то није истина. Тврде за тебе да си срећан човек. Та ми реч чудно звони у данашњем веку... Седи. Знао сам ја, велим... Не би ти иначе дошао код Еснафлије. Хоћеш ракије?