Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 345 Секулић није пио никад ово пиће. Али приста тога пута. — Ракија ти је нектар сиротињски — продужи Зарија. Она ти је нај јевтиније пиће, греје те највише, опија најбр...р...же... Ето, већ сам пијан. Илић је био добро угрејан. Још је више философирао, него по обичају. Скакао с предмета на предмет: — Видиш, ти си петииар, први ђак, па која вајда: несрећан си као и све ове пропалице, као овај у ћошку... с великим носем, што тера мртвачка кола. Еј, Марјане, колико си их данас сахранио? — Осам — одговори кратко човек с дугачким носем, не дижући главе са свог длана. — Не учи толико, разумеш ? — прихвати Илић поново се обраћајући Секулићу. — Ја сам решио свој живот науком и размишљањем, па ме они нису ни исхранили... — Мој живот тек почиње — одговори Чедомир. — Он се тек пење врхунцу. Ја хоћу најпре да учиним све што могу други људи. Оно после... то ће бити плус, Зарија. — Свет је глуп, Јеже; он не воли паметније од себе. — Ја не мислим тако. Свет је простран. Мене чекају велика дела... Не знам тачно каква, али велика несумњиво. Другојачије не може бити. — Пиј, проводи се, уживај младост. Живот је дуг, Секулићу, а младост кратка. Срце ми хоће апстракт и апсурд, моја мисао недостижне висине... Глупости. Бар смисли шта хоћеш. Хоћеш ли да будеш виђен? Онда критикуј туђу нескромност, другима препоручуј вечито скрушеност; не ради ништа; пењи свој глас за једну ноту више изнад свакидашњости. Ето ти кључа да постанеш велики у очима оних који те окружују... Је ли, Марјане, а би ли ко од богатих ? Они не спадају у моју надлежност — одговори службеник мртвачке спреме. — Ја терам кола треће класе. Ако пак хоћеш да будеш задовољан — продужи Илић онда мораш ићи из људског друштва; мораш се приближити природи и животињама. О, да знаш колико ми мало поштујемо животињски свет! Теби је, без сумње, познат онај Ибзенов јунак, Улфхај мислим да се зове... Ето, такав треба да си! У природу, у природу!..